Јован Пејчић, Милан Ракић на Косову

Јован Пејчић рођен је 1951. године у Бошњацу код Лесковца, Србија.
Критичар, историчар књижевности, есејист, антологичар. Предаје
Српску књижевност двадесетог века на Филозофском факултету
у Нишу.
Живи у Београду.

Kњиге
Тајна и крст.  Појмови и поимања 1, огледи (Београд 1994)
Облик и реч критике,  огледи и прикази (Београд 1994)
Заснови Глигорија Возаровића,  монографија (Београд 1995)
Култура и памћење.  Београд у историји и литератури (Београд 1998)
Простори књижевног духа,  студије (Ниш 1998)
Милан Ракић на Косову,  студија (Београд 1998)
Знамења и знаци.  Појмови и поимања 2, огледи (Београд 2000)
Профил и длан.  Појмови и поимања 3, огледи (Београд 2003).
Књижевни свет – критичка свест.  Облик и реч критике 2, огледи и прикази
(Ниш 2004)
Етика и поетика разговора.  Књижевни интервјуи Бранимира Ћосића,
монографија (Београд 2005)

Антологије
Време и Вечност.  Антологија српских молита ва XIII–XX века (Пет иѕдања 2000-2005);
Приону душа моја.  Молитве Светога Саве / Молитве Светоме Сави (два издања 2002/2003)
Најлепше молитве српскога језика  (два издања Београд 2002, Подгорица 2003)
Чудо речи.  Антологија српских похвала XIII–XX века (Нови Сад 2003).
Нишки драмски писци  (Ниш 2004)

Приређивачко-критички рад
Књига о Светом Сави  (Београд 1996; заједно са С. Нешићем и Н. Ћосићем);
Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности (Београд 1997); Јустин Поповић, Зеница трагизма (Ниш 1998); Милан Ракић, Над заспалим Српством  (Београд 2000); Исидора Секулић, Изравнања (Београд 2000); Јован Скерлић,  Писци и књиге  I–III (Београд 2000); Јован Скерлић, Српске теме  (Београд 2000; заједно са М. Витезовићем); Зоран Милић, Кроћење змија.  Изабране и нове песме (Београд 1985); Срба Игњатовић, Варвари на Понту.  Изабране и нове песме (Београд 2000); Деветстодванаеста, зборник (Београд 2000); Богдан Поповић, Начело интерпункције;  Милан Ракић, Сабране песме (Београд 2001); Бранимир Ћосић, Десет писаца – десет разговора  (Бор 2002); Милан Ракић, Песме (Београд 2003); Драинац, Песник и бунтовник. Изабрани стихови (Ниш 2005).


О делу

М илан Ракић (Београд, 1876–1938) – песник, дипломата, национални прегалац, ратник. Од маја 1905. до децембра 1911. године он је службеник Српског конзулата у Приштини, надлежног за област Старе Србије (Косова и Метохије, у турском речнику – Косовског вилајета). Испрва у својству секретара, године 1906. стиче звање вицеконзула, од 1910. делује као конзул. Током 1912. године, до избијања Првог балканског рата у октобру, он је шеф Конзуларног одељења Министарства иностраних дела. У рат улази као добровољац.
Суштински предмет психобиографскога, друштвено-историјскога и литерарног истраживања у књизи Милан Ракић на Косову – завет, песма, чин управо су Ракићеве косовске године.
Ко је, дакле, Милан Ракић на Косову 1905–1912. године? Србин непоткупљиве националне свести; ерудит пространога знања о прошлости свог народа и света; дипломата европских погледа чији се политички ставови с једнаком озбиљношћу примају у српској престоници и на страним дворовима; моралист у чијем се поступању државно право и људска част никада не сукобљавају; творац најлепшег циклуса родољубивих стихова у свеукупној српској поезији (песме окружене насловом „На Косову“), добровољац у рату за ослобођење Старе Србије кога ће краљ Петар I Карађорђевић одликовати Златном медаљом за храброст.
Радећи у поробљеним српским крајевима првенствено са сународницима, али и са Турцима и Шиптарима, садипломатским представницима Русије, Аустро-Угарске, Италије, краљевски конзул Милан Ракић пред собом, као једино важне, види тризадатка. Први – то је заштита православног српског народа од турског безвлашћа и шиптарске самовоље, од пљачки, убистава и насилног преверавања у ислам. Други је: национално, верски, просветно и привредно тако организовати „отоманске“ Србе да сваки њихов напор истовремено води очувању народнога достојанства и остварењу вишевековне тежње за животом у јединственој српској држави. Трећи задатак огледа се у припреми Старосрбијанаца за војничко ослобођење од Турака и коначни повратак Косова и Метохије у окриље матице Србије.
Мисија какву је Милан Ракић отпочетка себи одредио подразумевала је да он на Косово не дође као у непознату земљу. И није дошао. Његов дипломатски рад у окупираној Старој Србији као у огледалу одражава свест, искуство и бригу целокупнога политичког Српства за судбину отете древне постојбине. Отуда, одлуке Берлинског конгреса (1878) и ставови заузети на Првој мировној конференцији европских земаља, Сједињених Америчких Држава и Јапана у Хагу (1899) чине саставни део ракићевски схваћеног „косовског питања“ – као што су то, с друге стране: писма из Приштине ранијих српских конзула, пријаве и жалбе виђених Косоваца, преписка српског са турским двором 1898–1899. године, репортаже страних новинара и путописаца, поднесци војвода што су четовали по Космету почев од 1903, поверљиви извештаји војних обавештајаца…
Такав Ракићев однос према историјскоме и политичком наслеђу окренутом Косову и Метохији условио је да у казивање уђу краљеви Милан и Александар Обреновић, министри Јован Ристић и Владан Ђорђевић, дипломате Стојан Новаковић и Бранислав Нушић, Светислав Симић и Јован М. Јовановић, научници и књижевници Јован Цвијић, Слободан Јовановић, Богдан Поповић, Јован Скерлић… Али и породица са Ракићеве и са стране његове су пруге Ми лице: отац Мита Ракић и деда Милан Ђ. Милићевић, таст Љубомир Ковачевић и његова деца Видосава и Владета, као и свет са којим Ракић за све време одржава живе књижевне везе.
Својеврстан додатак књизи представља поглавље о Милану Ракићу као јунаку уметничке прозе Григорија Божовића. Књига се продужује корпусом од 23 документа различитог порекла, да би крајњу меру нашла у библиографији књига, рукописа, архивалија и чланака објављиваних у споменицама, периодици, научним зборницима.
Дело је у целини опремљено богатом, местимично новом фото-грађом.


Извод из дела

Г одине 1905, на путу од Београ да према Приштини, где је требало да пре узме место секретара у Српском конзулату – о чему је могао Размишљати песник Милан Ракић, правник по образовању, за кога је неприкосновени Скерлић у Српском књижевном гласнику написао да је већ првом збирком песама „успео да својим снажним талентом одскочи од […] бедне гомиле расплаканих стихотвораца“?
Да ли га је тресла Скерлићева брига на шта ће „млађи песници […] утрошити своје лепе таленте ко је младост греје, и свој живот, који је тако кратак“?
Да ли му је, тада, мисли опседало критичарево упозорење да „накићена, хладна поезија, антисоцијална, туђа и непријатељска према животу“, није и не сме да бу де последња реч младих Књижевних стваралаца?
Или је посећањима пребирао суморне стихове Војислава Илића, свога претходника у истом звању и у истом граду од пре деценију и не што више, из чијих се болних груди, тамо, онако моћно извила песма о јуначким прецима што су самрт прими ли часно?
Пријатељу Браниславу Нушићу, вицеконзулу у Приштини, своме претпостављеном – који се, дочекујућига у Приштини на по вратку с војне вежбе, скаменио видев у очи ма његовим „из разбоника безпребола“ – Илић је поверио: „Жао ми је што ћу умрети а нећу стићи да израдим Косово.“
После, пишући за Војислављеву споменицу о последњим данима песниковим, Нушић ће поновити:
Још раније ми је говорио о том раду [о Косову]. Мислио је да прибере све бајке које се односе на поједине развалине, на места, на јунаке итд. па да направи једну красну киту. Таквих бајака и веровања има доста на Косову; има цвећа које плаче; има студенаца светих који извиру испод ћивота; има траве на којој народ види крв.
Да ли је Ракић знао за те речи, за тај сан на смрт болеснога песника?
Војислав Илић жалио је што неће стићи да напише спев о Косову, а Нушић је замислио дело друкчије, њему много својственије врсте.
Но убрзо се и он разболео. Ни месец дана по Илићевој смрти, на Три Јерарха 1894, пише из постеље:
Ако пођем Војислављевим трагом, пожелећу само да довршим дело Косово  и да видим моје дете.
К њигу за каквом је, као за својим неоствареним делом, жалио његов грудоболни пријатељ, Нушић је заиста и написао.
Да ли је Ракић, путујући климавом железницом на „страдални Југ српски“, убрзавао време Нушићевим Косовом – антропогеографском и културном повешћу о свету који он тек има да упозна, о свету који, вековима већ, остварује велику историјску мисију.
Да ли су се баш над тим зналачки, по упутствима Стојана Новаковића, Јована Цвијића и Ракићевога таста Љубомира Ковачевића израђеним списом о народним обичајима, легендама, песмама, манастирима и другим светињама српским на Косову и Метохији, за челенеке од доцнијих његових животних и књижевних од лука?
Или су му се кроз главу преметале само жалбе и представке староседелаца с Косова, конзулска писма и министарски извештаји о арнаутским и турским насиљима над незаштићеном српском рајом – документи што их је, не дуго пред полазак, читао у архиви Министарства иностраних дела, укључујући ту и разноврсне поверљиве дописе и предлоге, чланке по листовима и часописима, брошуре и путописне књиге о животу Срба на Косову. Писали су их учитељи и борци са терена, „путници“ на обавештајним задацима, ранији конзули и секретари приштинскога Српског конзула та, свештеници и научници, српски и страни писци и публицисти: Хаџи Серафим, Ристић, Милош С. Милојевић, Ђорђе Поповић Даничар, Сима Андрејевић Игуманов, Пера Тодоровић, Лука Маринковић, Иван С. Јастребов, Милојко В. Веселиновић, Петар Манојловић, Спиридон Гопчевић, Стојан Новаковић, Тодор Станковић, Виктор Берар, Саватије Милошевић, Иван Иванић, Андре Шерадам, Сима Аврамовић, Јован Хаџи-Васиљевић, Петар Кочић, Албер Мале, Бранислав Нушић, Мери Е. Дарам, Петар Костић, Светислав Симић, Настас Настасијевић, Мирослав Спалајковић, Радомир Шапоњић, Милан Јовановић Пећанац…
М ожда се, ипак, мисли Ракићеве, на пу ту према Приштини, и нису толико и тако расипале. Знао је он, уосталом, како да се реши расејавања свести: ваљало је да пусти да му кроз главу мине сен само једне косовске књиге па да све друго обавије и однесе вихор очигледности, простих факата, појединачнога и, зашто не, случајног.
Преписка о арбанаским насиљима у Старој Србији 1898–1899,  та му књига није давала мира откад је – начув нешто на једној, нешто на другој, нешто на неочекиваној страни – изашао, коначно, с њеном горком судбом у срцу, прво од Јована М. Јовановића, потом и од Светислава Симића.
Једна мисао, брига, више је то била зебња, пребила се тих дана у њему. Преписку је однео у рок преимућствености дневно га надвековним, наивно га владалачког рачу на над историјским на челом и васелен ским српским криком, личне потребе над општенародним идеалом и сном, над Заветом косовским – ту се сложио са Јовановићем и Симићем.
Али шта ако је и то било бaј старога Лазаревог позива и клетве, шта ако се правди вишњој – о ко јој се међу српским светом столећима сања, шапуће и приповеда, поје, пева и грми у гори, по црквама и манастирима, на поселима и на родним зборовима, у гостинским собама и сиротињским избама – шта ако се правди вишњој још није испунило време?
У Раки ћу, већ тада, зачеле су се промене којима ни сад не догледа ва конца.
Србин очи по диже к небу он да кад му је најпрече да се без поткупа за гледа у себе – то је та да, заувек, разумео будући дипломата. Јер у политици ништа и ни кад није извесно до краја, али зар се у ту неизвесност може проникну ти ако се до кра ја не иде, ако се крај без престанка не искушава.
Од велике идеје из које се родила Преписка одустало се у часу када је књига била већ одштампана. Факат: све је било ту – и ништа ту није било!
Шта се догодило?
Немогуће да је посреди једино та, уосталом пренагљена, неразумљива одлука монарха који се, право, није најбоље сналазио ни са собом, још мање са својом земљом и проблемима у којима се гушила, како ли тек с европском и светском политиком.
Где је била влада, шта су учинили министри и посланици?
Ни је схватао Ракић како то да се напор, у који су уложене најбоље снаге српских на учника, знаних и преко граница Српства, највише умеће српских политичара и дипломата од времена Берлинског уговора, како да се тај напор одједанпут нађе – у прашини… Јер то никако није могло бити српски интерес.
Само интерес српски то никако није могло бити: пренебрегнути тек тако две деценије најделикатнијега, најскупљег национално-дипломатскога рада.

ISBN: 86-7552-025-5

Каракреристике: Формат: 23х20 cm | Обим: 440 стр.
Повез: тврд шивен

Стара цена: 2,500.00RSD

Цена: 2,000.00RSD

Попуст: 500.00RSD! (20.00%)

Loading Ажурирање корпе ...