Станислав Сретеновић, Дучић у Риму

Станислав Сретеновић рођен је у Београду 1970. Школовао се у Београду, где је на Одсеку за историју на Филозофском факултету дипломирао 1996. радом Дучићев поглед на италијанско-југословенско зближавање 1937. године (ментор проф. др Андреј Митровић). Стручно се усавршавао у Француској, на универзитету у Нансију, 1997–1998, а на Европском универзитетском центру (SEU) Универзитета у Нансију – 2, на одсеку проучавања цивилизација одбранио рад La France et la Yougoslavie 1934-1949, 1999. На истом Универзитету, Одсек за историју, 2000. брани научни рад Les relations franco-yougoslaves 1918-1929 (DEA – магистарска диплома). Од тада налази се на докторантским студијама на Европском универзитетском институту (IUE) у Фиренци, где приводи крају своју научну тезу. Од 1992. године објављује радове из новије историје, као и књижевне приказе, есеје и интервјуе у Књижевној речи, НИН-у, Студенту.

Садржај

О делу
Студија Станислава Сретеновића, на зрео, документован и заокружен начин даје значајан допринос расветљавању доприноса који је ''Принц српских песника'' Јован Дучић дао зближавању Италије и Краљевине Југославије током свог дипломатског рада у Риму.

Извод из дела
У дипломатској служби европских земаља између два рата, посебно у државама либерално-демократског уређења, није била ретка пракса ангажовања књижевно и песнички надарених људи. У том погледу посебно се истицала француска дипломатија која је ангажовала двојицу врсних литерата-дипломата: Андреа Франсоа Понсеа – писца и амбасадора у Берлину и Пола Клодела – песника и посланика у Копенхагену и Токију.
Југословенска држава, која се дуго ослањала на духовне вредности и идеолошке принципе настале у Француској, прихватила је њен утицај и у области организовања дипломатске службе. У дипломатским представништвима Краљевине Југославије у иностранству, у функцији секретара, конзула или посланика, деловали су угледни писци: Иво Андрић, Јован Дучић, Милан Ракић, Растко Петровић, Бранко Лазаревић, Анте Тресић-Павичић. Као аташеи за штампу били су ангажовни Станислав Винавер и Милош Црњански.

Основно начело на којем су силе победнице у Првом светском рату изграђивале визију будућих односа у свету, било је начело обезбеђивања и очувања трајног мира. Наговештаји нове климе у схватању међународних односа изнесени су јануара 1918. године у документу „Четрнаест тачака“ америчког председника Вудроа Вилсона. У овом документу истакнута је потреба за стварањем једне колективне светске институције помоћу које би се остварила идеја о мирољубивој сарадњи међу народима. Документ је предвиђао укидање тајне дипломатије и пуну афирмацију јавног вођења међудржавних дипломатских односа. „Практичну дипломатију, која је до тада владала, требало је да замени дипломатија која би била обавезна начелима у чије су темеље били уграђени широки хуманистички идеали.“

Стога су управо књижевници били најпозванији да по европским престоницама шире идеје сарадње, толеранције и договора међу народима. Као познаваоци језика, уметности и историје, они су били репрезентативни представници државе у чијој су служби били ангажовани, и значајна спона за упознавање и приближавање различитих, често и непријатељски расположених народа и држава. Свакако није случајно што су два највећа српска песника, Милан Ракић и Јован Дучић, боравили као посланици у Риму, с обзиром на дугогодишње веома лоше односе Италије и Југославије у међуратном периоду. Углед који су стекли као књижевници и образовање које су стекли школовањем у иностранству, требало је да искористе у дипломатској служби како би допринели побољшању италијанско-југословенских односа.

Дучићев књижевни рад и песништво били су предмет многих стручних анализа и расправа, Међутим, његова дипломатска активност остала је изван ширег интересовања научних истраживања. Разлози су били идеолошке и практичне природе. Званичној послератној југословенској историографији сметала је Дучићева политичка активност за време боравка у емиграцији у Сједињеним Америчким Државама (1941–1943) да би се посветила проучавању Дучића као дипломате. С друге стране, истраживање спољнополитичких односа Краљевине Југославије отежано је и данас зато што је целокупна документација политичког одељења Министарства иностраних послова (где су се чували сви пристигли дипломатски извештаји посланика из иностранства) уништена пред рат 1941. године, да не би пала у руке нацистима, а слично се догодило и са архивском грађом већине посланстава Краљевине Југославије. Дакле, сачуван је само мали део докумената који су некада постојали.

Сачувану изворну грађу о Дучићевој дипломатској активности (извештаји које је слао надлежним органима у Београду) сакупио је и објавио, с исцрпним предговором, Миладин Милошевић у књизи Јован Дучић, Дипломатски списи, Београд 1991. Дучићеви Дипломатски списи представљају драгоцен извор за истраживање његовог дипломатског рада и, уопште, за дипломатску историју Краљевине Југославије, и то  утолико пре што су били највећим делом непознати. У сачуваним извештајима Дучић је, најчешће, сувопарно низао чињенице од интереса за владу, али сачуван је и немали број докумената у којима се он критички освртао на политичка, идеолошка и друштвена питања појединих земаља, тежећи да их стави у шире европске оквире, да уочи њихову међузависност и да укаже на могући развој ситуације и њено разрешење у перспективи. У изради овог рада наилазило се на тешкоће које су производ чињенице да је грађа фрагментарно сачувана и да само у одељцима појединих извештаја Дучић износи погледе значајне за тему рада. Из године 1937, када је, као резултат италијанско-југословенског зближавања, потписан Београдски споразум, сачувана су само два Дучићева дипломатска извештаја, без већег значаја за тему овог рада. Из године 1936. нису сачувани Дучићеви извештаји за период од читавих 6 месеци (од 25. марта до 29. октобра 1936) који би свакако били драгоцени за употпуњавање сазнања о Дучићевим погледима на процес италијанско-југословенског зближавања. Није сачуван ниједан Дучићев месечни извештај Министарству иностраних послова (у даљем тексту МИП), који је требало да садржи исцрпан приказ односа државе у којој је службовао са Југославијом, са детаљним коментарима, анализама и предвиђањима. Од почетка 1930. месечне извештаје овакве садржине МИП-у су били дужни да шаљу сви посланици Краљевине Југославије.
Наведени разлози утицали су да се у овом раду Дучићеви погледи реконструишу на основу садржине извештаја који нису у директној вези с питањем италијанско-југословенског зближавања, без строгог придржавања хронолошког редоследа њиховог настанка. Циљ је био да се покаже константа у Дучићевом погледу на проблематику италијанско-југословенских односа.

Драгоцене податке за употпуњавање слике о Дучићевим погледима на конкретна политичка питања међуратне Европе даје Дучићев Дневник, делимично објављен у књизи Радована Поповића Књига о Дучићу, Београд 1992. Дучић је у Дневнику, између осталог, без дипломатске форме, отворено износио своја гледишта о горућим питањима југословенске спољне политике из 1937: неповерење према бугарско-југословенском и италијанско-југословенском зближавању. У Дневнику он је оставио сведочанство о одушевљењу које је осећао према античком Риму, о презиру према лажном сјају Мусолинијевог Римског царства, о незадовољству и неслагању с председником југословенске владе и министром иностраних послова Миланом Стојадиновићем када га је преместио из Рима у Букурешт.

У овом раду критички је коришћено и Дучићево мемоарско-политичко дело Спорна питања Краљевине Југославије (Београд 1990). Ово дело Дучић је написао 1941, за време емигрантских дана проведених у САД, где је у оригиналу објављено под насловом Верујем у Бога и у Српство. Околности током Другог светског рата, распарчавање Југославије, усташки злочини (геноцид) над српским народом, утицали су на Дучића да напише дело у коме је анализу спољнополитичких питања Југославије између два рата подредио веома оштром обрачуну са хрватским политичким концепцијама. Ако се намена овог дела (да служи у дневно-политичке сврхе) стави у реалне оквире, оно може да представља драгоцен извор за упознавање Дучићевих погледа на догађаје, процесе и личности који су обележили једно време. У овом делу Дучић је дао исцрпну анализу развоја италијанско-југословенских односа од настанка Југославије 1918. до смрти краља Александра 1934, на основу које се може закључивати и о његовом погледу на зближавање два јадранска суседа 1937. године.

О Дучићу као дипломати, најопширније је писано у тзв. „емигрантској литератури“. Дучићев секретар у Букурешту (1937–1940), Коста Ст. Павловић, оставио је у виду сећања у књизи Јован Дучић (Милано 1967), пристрасно и карикирано сведочанство о Дучићу-дипломати. Супротно мишљење изнео је Зоран Томић, бивши секретар краљевског посланства у Паризу, у апологетском спису Одговор Кости Ст. Павловићу на књигу о Јовану Дучићу (Париз 1974). На жалост, Дучићева професионална делатност послужила је за међусобно надмудривање и разрачунавање поражених, развлашћених и протераних предратних београдских грађанских породица, које су своје уточиште нашле у иностранству.

Кратко сећање на Дучића у дипломатији оставио је сликар Пеђа Милосављевић, Дучићев секретар у Мадриду 1941, у брошури Био сам Дучићев секретар, Сабрана дела Ј. Дучића, књига VI, Београд-Сарајево 1990.

Поједине епизоде у Дучићевој дипломатској активности познате су захваљујући записима његових савременика у мемоарским делима објављеним код нас: М. Стојадиновић, Ни рат, ни пакт, Ријека 1970; гроф Г. Ћано, Дневник, 1937-38, Загреб 1954. и Тајни архиви грофа Ћана, Загреб 1952; М. Црњански, Ембахаде I-III, Београд 1983. Немачки посланик у Будимпешти Урлих фон Хасел послао је у Берлин 1932. један извештај о Јовану Дучићу (А. Митровић, „Дучићев опис краља Фердинанда Кобуршког и прилика у Бугарској почетком 1911. Године“, Историјски часопис, XIX, 1972).

У историографској литератури која се бави односима Италије и Југославије између два рата и од интереса је за тему овог рада, Дучић се, као посланик у Риму, помиње само узгред, понекад уз навођење делова његових извештаја: Богдан Кризман, Вањска политика југословенске државе 1918-41, Загреб 1975; Живко Аврамовски, Балканске земље и велике силе 1935-37, Београд 1968; Енес Милак, Италија и Југославија 1931-37, Београд 1987.

ISBN: 86-7552-006-9

Карактеристике: Формат: 10,5х13 cm | Обим: 94 стр. | Повез: брош

Цена: 80.00RSD

Loading Ажурирање корпе ...

Ljudi koji su kupili ovaj predmet također su kupili