Саво Стјеповић, Махагони хол

Саво Стјеповић, рођен је 1970. у Чачку , где и данас живи.

Објавио две збирке поезије:
Антологија универзализма(1994), и Декаденца (1996).
Махагони хол му је први роман.

Садржај

О делу

Езотеријска књига Сава Стјеповића-с префињеним артизмом сабира искуства романа тока свести, пикарског романа...и - разлокавши, у опсенарском заносу, корито жанра - као да прераста у атоналну музичку партитуру са, покаткад, реским и нагорчалим имагинационим и ауторефлаксивним звоном.

Страст према речима, тексту,читању и писању - попут еротског запева уметничке форме - разлива се рачвастим, метафоричким, високо артикулисаним језиком овог бескрајног романа - реке без обала. Замршених стогова књишкох знања, нарације као честе разнобојне тканице што хаје за емпиријским искуством којег мало има(отуд и примеса криминалног штива), језика поводљивог и изгланцаног до брилијантног сјаја, осмишљене оркестрације целог текста, речника бујног, покаткад опорог и као узљуљаног, ауторефлаксивне свести без премца... - рекло би се да овај роман болује од жудње за свезнањем и савршенством.

МАХАГОНИ ХОЛ је чудесна зверка у српској књижевности: предстража је неког новог поимања писања оних витезова од пера који су се дрзнули да ходају међу световима, упркос свима и упркос свему...

Извод из дела

Увод:

Ја, Хотентот

1.

Било је то у давна времена.

Мој добри отац, поморац, трговац и несуђени официр краљевске војске, шјор Станко Коман, управљао је једном великом столарском фирмом, Singidunum inc., заједно са извесним Валтером Брунером, немачким архитектом и предузетником, потомком чувене племићке лозе Бруневалд, која је некада у својим рукама држала готово цео добри стари Арнхем. Били су то часни и ваљани људи, скројени по мери минулих столећа. Прво су поседовали две радионице, у старој вароши Сегедину и Сенти – по узору на аустријски радни корпус – а касније, на Брунеров предлог, главнина све њихове делатности пресељена је у Београд. Откупили су некакву троспратницу на Дорћолу у којој се до тада складиштило жито; било је то једно високо здање из деветнаестог века, посађено на плавосивој дунавској падини, укљештено између јеврејске кројачнице и грчке бакалнице, обложено црвенкастим, жутим и смеђим циглама, са уским готским прозорима од бојеног стакла, управо у маниру какве старинске даблинске крчме или лучке пивнице уснуле у дубокој магли, негде на зеленим и влажним обалама Нове Енглеске. Овде би требало приложити успутни снимак из тих чедних година, Фото Давидовић, Теразије 32/2: власник дућана поносно стоји у прочељу своје радњице, густа црна коса зачешљана је уназад, штруцовани бркови, широк кретенски осмех, бели оковратник, кравата, прслук, џепни сат с ланцем, шими ципеле. У позадини деца из Јатаган мале, бициклисти, продавац Времена, реклама с главом сфинге и пас који лиже неку прљаву кост. На два-три корака од чајџинице, где се уз кроасан, данско пециво или бечку кафу, без журбе, полако, могла прелиставати прошлонедељна париска штампа, енглеска ревија или јутарње новине, расули су се зачини, шећерни прах, цимет, ким и горак дуван с истока. Под таквом фотографијом налази се књига похабаних црних корица, рикна испуцала и исечена, рецимо да је тако, издање Ernest Lerox, Paris, 1892, аутор Брокијер, прадавни путописи похрањени у некој тајној градској збирци из које стално, већ дуги низ година, извире једино река песка. Тамо стоји записано: Отуд пројахах кроз веома леп и густо насељен крај низ реку Мораву и наиђох на један веома тежак пролаз због дубоког блата које ту постоји. А река је с једне стране, а низак брег с друге и то се простире читаву миљу. А затим сам јахао читав дан доста рђавим крајем, то јест великом шумом, па преко брда и долина. Али иако је то шумовит и планински крај, он је врло добро настањен селима и веома је леп; а има свега што је човеку потребно у целој овој држави Расији или Србији, што је потпуно исто. Таква слика је остала или комад колажа оне Србије из мог породичног албума, слика са урођеном патином и опкољена лицидерским везом. Мирисало је на јако пржени бадем, то доба; мирисало је на устајало млеко, липу и жедну, жедну земљу, на кишу која се у даљинама, још од јуче, уморно вуче за балегарским точковима. Било је то, рекох ли, у она стара времена, када су над Балканом свечано пловили слани облаци, та немирна деца ваздуха, сасвим налик древним божанствима с друма за Сакару.

 

Отац ми се некако чинио попут пловећег острва с бујном вегетацијом. Вероватно већ познајете таква места: данас су део копна, а колико сутра до њих можете једино преко набујале и опасне воде. Често је путовао: Гдањск, Малага, Монтевидео, где све није био. Радио је на конструкцији бродова у Буенос Аиресу, Костанера, као и на обнављању Чилеанске морнарице, заједно с неким вредним бокељским друштвом које се тамо одавно весело удомило. Пословао је са старим мостарским кожарима и турском господом и посредовао у трговини маслинама с пештанским хотелијерима. Био је, дакле, врло запослен човек, предан друмовима, мору, тајним ноћним посетама и коцки на упрљаним столњацима под кафанским липама. Током лета одлазили смо у Котор, у бокешке салуне или његовим пријатељима у Каштел, на ривијеру, где је све било одевено у хаљине сунца, и вино, и таласи, и жене које су служиле вечеру на балконима. Белграно, певао је отац, Белграно, Белграно срео сам те давно. Били су то тада врели дани, сада патинасти и некако суви, дани који су постали, временом, сећања без влажности, бал патетике, ништа. Остало је тек да се сећам топлих примоштенских ноћи, Tre sorelle, куће зазиданих прозора која се налази испод Врмца и коју прати легенда о љубави три сестре према истом поморцу; да памтим Пераст и закржљале смокве у рушевинама. Не више. Vinea de Stolivo.Fin.

Човек од пуног очевог поверења и наш искрени пријатељ био је уредни господин Брунер, Жан Габен наше улице, како смо га звали, јер је необично подсећао на славног француског глумца, лице, струк, све. Валтер је с посебном страшћу регистратора водио већину битних послова и књиге, дела и дане, редовно и крајње предано: ненадмашно, рекао би отац. Годинама касније, у Рибници, где су га послужили бивши словеначки партизани куглицама јагњећег лоја и вунастим чварцима, случајно сам сазнао како је сличан посао обављао и после рата, у комунистичким логорима, али овај пут у широком робијашком оделу на вертикалне пруге, с чврсто утегнутим, дотераним и брижљиво укориченим досијеом, савршено измишљеном биографијом и класичним фолксдојчерским романом тог времена над главом. Да је пажљиво обављао и такву нову дужност сведочи податак да су га, због исте ствари и истих парафа, из бачког поља спровели у сибирске казамате. Последњу деценију живота провео је као слободни грађанин Тоболска, бавећи се речним риболовом и писањем јесењиновске поезије. Водити евиденцију живих и евиденцију мртвих – нимало лак и захвалан посао.

Још у раним данима, учинише ме склоним женама. За време дугих очевих путовања, о мени су бринули углавном странци, ретко родбина или породични пријатељи. У Панчеву, у изрованој Битољској улици, једне јесени, чувала ме је, изврсно се тога сећам, Јелена Хегедиш, вечито уморна и лења, али и драга особа, која ме је шапатом, и сваке ноћи, затрпавала лавином сласних мађарских бајки, народним причама узбраним негде у Бакоњској шуми или на обалама Балатона. Од ње сам научио прве приповести, оне из гласног, широког света, чуо за Аргонауте и снежне краљеве Истока, за небодере, јежеве и змијождере. Касније, у Београду, била је Катарина, удовица из једне угледне куће неког, ваљда Пашићевог, министра: лепа, зрела и укусна, кожа јој је увек мирисала на италијанске кремасте колаче од јабука, оне које ми је отац куповао у Каштелу, на самом измаку лета. Пратио сам, док ми је утроба сва дрхтала, ритмове њених уздисаја из суседне собе, иза закључаних врата. Ускоро сам постао прави ситни зависник од тих бучних креветских пустоловина у којима је несебично учествовао и један потпоручник, гос’н Мита Тобџија, у махали прослављен као Бата Буздован, гиздав и надмен, веома одбојан у држању и лицу. Па ипак, управо сам њега, са правим апетитом и великим нестрпљењем, и очекивао у поспаној недељној доколици; ла тарде де доминго, онда када пијачари крену назад у своја села, тргови опусте, а трамвајски ремонт загризе понедељак, њега, дакле, знајући како једино с њим љубавни плес може да почне. Затим је дошла Дара, ћорава пиљарка из околине Врања, груба и крупна жена притиснута реумом, а након ње тетка Исидора, којој то није било ни крштено име, но свеједно. Мајку Марицу, девојачког презимена Сухор, из познате, винске обитељи с далматинских отока, не памтим. Висила је, додуше, у кући, наспрам иконе светих апостола Петра и Павла, једна њена стара фотографија, снимљена још у Дубровнику, на Страдуну, двадесет и девете, али је већ дуго не поседујем. Негде и некако, она је нестала. Ништа тужније од лутања кроз тврди коров, дугог тумарања Гробљанском улицом, саплитања о оштар, загасити камен, оборени крст, обилазећи споменике и не наћи мајчин гроб. Отац ми никада није рекао где је сахрањена, а ја никога нисам питао.

Волео сам свог оца, дивећи му се бескрајно: он је био све што сам имао. Када није био на путовањима, изводио ме је на Дунав или у Скадарлију, на Калемегдан, у паркове. Знали смо да заједно и негде отпутујемо, на два или три дана, у Градиште, Чачак и Вршац или у Белу Цркву, Загреб, Вараждин, Блед. Поклањао ми је велику пажњу, све што бих пожелео било је доступно. Волим да верујем да је то чинио како би се искупио због својих честих одсуствовања. Био је складно грађен, пријатан, висок, широких руку, вредан, пун прича о људима, градовима и дешавањима у свету. Од таквог света видео сам доста, јер отац је увек доносио понешто кући, разне предмете, ствари: афричке маске, азијска копља, рукотворине пијачара, слике, књиге, брошуре, грнчарију из Луксора или ону из околине Краљева, инструменте за музицирање, од флауте и фруле до дрвеног маракаса, индијског бубња и гусала које је, иначе, знао сам да начини са завидним умећем. Отац је имао грубе и топле дланове, насмејане очи, кротке покрете. Завидео сам му на његовој вештини у послу, на његовим путовањима, поштовању које су му други указивали. Но био сам и поносан син, јер је то било тако. Спавали смо у истој постељи, остајали доцкан будни, али смо рано и устајали, око седам, спремали доручак, излазили на улицу, дуго ходали, одлазили у посластичарнице, у биоскоп или књижаре, посећивали пријатеље, Брунера, фирму, познанике с реке, чамџије и риболовце на Сави, те протицали обалама, градом, одлазили на Авалу или ишли у Винчу, у винске подруме, забављали се с пролећа, по селима, са неким драгим људима, помагали им. Пазио је на мене, научио ме словима, читању и писању, а читали смо обично поподне или смо тада слушали радио, а увече се картали. Знао је и да се негде изгуби, да га нема целе ноћи, али ја бих већ био збринут, није ме остављао самог, никада. Када је послом одлазио на пут, бројао сам дане до његовог повратка, седамнаест, деведесет три, стотину и дванаест, две стотине и четири дана, како кад. Хајдук Станко, од Веселиновића, била је, верујем, прва књига коју сам, без помоћи других, прочитао. Био сам задивљен, то је био јунак!… Одмах потом, уследила су Три мускетара од Диме. Приметио сам да су оба романа имала сличан крај. Гледајући, много година касније, филм Буч Касиди и Санденс Кид, чинило ми се како је сам свршетак позајмљен из Три мускетара, из мог детињства. Сви су они, од Роберта Редфорда и Пола Њумена, Хајдук Станка и мускетара, на крају, кренули у сусрет смрти, наспрам бројних противника, али су аутори управо ту нагло зауставили радњу, прекинули повест. Слутимо о њиховом страдању, ми знамо како је оно, заправо, неизбежно, али га не видимо, што је заиста одлична ствар. С нескривеним поносом похвалио сам се оцу, по његовом доласку из неке луке на северу Европе: „Оче, да ли знаш како су само добре те књиге!“ Додао сам још једну коју сам уредно прочитао, Плутарха. Био је пресрећан, високо ме је подигао усред собе да сам готово ударио главом у плафон: имао сам тада, чини ми се, свега седам или осам година. Волео сам га, заиста, пуним срцем. Тај загрљај ћу памтити све док се ово моје плетиво, чудно клупко живота не одмота до краја.

Отац је, рекли су ми, изненада настрадао једне ноћи у водама Огњене Земље, заједно с десетином француских и грчких помораца. Последњи пут су виђени на Чоносовом острвљу, у некаквој трговини, с Енглезима који су пословали на Строболију. Отиснули су се, потом, даље да више нигде и никад не уплове. Ма колико сиромашна, то је била и званична верзија њиховог краја. Та вест, глува и тамна, подмукла, дочекала ме је пред почетак Другог светског рата: плач и бол донели су мраз. Тако сам приспео у нову луку, у неугодан положај да се о наставку мог одрастања потпуно побрине далека родбина. Дакле, дошли су по мене и одвели ме: сада треба упростити те дане, нипошто дозволити да се размахну и огрну грубим туникама једа и туге. Светли сати, месеци и године спокојног и сентименталног детињства, ту и тамо довољно нагриженог сеобама и тумарањем, ускоро ће почети да се круне, постајући скривени свет у којем се гурају ужурбане, полупијане сени, бледуњави мириси првих дечачких страсти и удаљене слике које све слабије и све ређе грабе сунце. Разумете ли, као да се моје дечаштво догађало некоме сасвим другачијем од мене, неком другом, суморном и заборавном туђинцу: тај други, који је лишен свега оног што сам некада био, ускраћен у емоцијама, никако ја, он је попут каквог модерног апарата све запамтио. Ништа ми више из те светковине прве младости није припадало. Још један гроб који не могу дотаћи.

 

ISBN: 978-86-7552-027-6

Карактеристике: Формат: 135 х210 mm | Обим: 483 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Стара цена: 500.00RSD

Цена: 350.00RSD

Попуст: 150.00RSD! (30.00%)

Loading Ажурирање корпе ...

Ljudi koji su kupili ovaj predmet također su kupili