Радмило Петровић, Речник Византијских крстова

Проф. др Радмило Петровић рођен је у Београду 1948. године. Завршио је Филозофски факултет, групу за археологију 1972, а историју уметности 1975. године. Магистрирао је 1977, а докторирао 1992. године.

Аутор је више књига, десетина научних и стручних радова. Бави се проучавањем религије и митологије. Сарадник је више научних и стручних институција у земљи и иностранству. Професор је Филозофског факултета у Приштини и шеф катедре за историју уметности. Предложен је за дописног члана САНУ 1999. године.


О делу

Речник крстова представља пионирски и енциклопедијски подухват у обради и презентацији крстова – изузетно важних налаза хиљадугодишњег византијског царства и православног света. У Речнику је презентирана грађа од Етиопије до Скандинавије и од Бордоа до Петрограда. Грађа је територијално убицирана, каталогизирана, типолошки атрибуирана, иконографско-догматски ишчитана, палеографски третирана, картирана и потом везана за аутентичне византијске црквене центре, пре свега Балкана. Овим Речником, визан-тологија, а пре свега, јужнословенска археологија и историја уметности, добија једно ново, значајно, дело за којим се одавно oceћa потреба и које ће, без сумње,дуго служити као незаобилазан приручнику области ставрографије (крстописа).

Извод из дела
Debellator Hostium

Народна песма, описујући Косовску битку, највећи нагласак ставља  на убиство Мурата од Милоша Обилића и стављање ноге за врат турског султана.

Овај мотив – стављања ноге на врат побеђеног непријатеља – био је  запажен и међу ранијим истраживачима. Али, и поред тога што је Н. Љубинковић о томе нашао извор у Давидовом псалму 91, он је ту  своју визуру усмерио на само један аспект овог проблема не уочавајући целокупни контекст који је поентиран парадоксом уништења царства зла, у нашем случају Турака, сопственом смрћу саможртвовањем Милоша Обилића – на Косову.

Да бисмо у потпуности артикулисали овај проблем гажења на врат  пораженог непријатеља, рат, даћемо неколико примера из нумизматике и историје уметности који ће употпунити комплексност овог проблема.

Историчар Еузебије, описујући царски двор из времена  Константина I Великог, говори да је ту у палати била представље на царева победа над Лицинијем, из 324. године, гажењем змије,  вероватно, после 330. године, када је Константинопољ био сазидан и успостављен као престоница.

Цар Констанције II, 351. године, након победе над Магнусом  Магненцијем, код Мурсе, исковао је новчић на чијем је реверсу представљен као коњаник с тријумфално уздигнутом десном руком у поздрав, који гази змију. Натпис казује да је цар – „Debellator hostium" - победник непријатеља. Овде је зло изражено на философско-гнос тички начин, изједначавањем с непријатељем.

Пластично представљена победа непријатеља, као манифестација бојног реда у надирању, који се састоји од два центуриона, добро је  документован на новчићу који представља синове Константина Великог, Констанса и Констанција II. Новчић је искован 340. године у Сисцији, данашњем Сиску, поводом победе цара Констанса брата Константина II. Два брата Констанс и Констанције II који су сада остали савладари целокупног Римског Царства приказани су са окренутим копљем ослоњеним на тле, у десницама, и левом руком ослоњеном на штитове, scutume. У средини је легијски знак кога круни „Хризма", Христов монограм који има значење његовог помазања и верификовања за царску службу.

Текст на реверсу ове монете гласи „Glorija egzercitus" („У част и славу војске"), и окруњен хризмом разрешава се као соларна иницијација. На монетама нехришћанских римских царева, покаткада је ту била постављена звезда, као знак доброг почетка и сигурне будућности, која је сагледана уз осматрање звезда.

Вишу надоградњу показује монета цара Валентинијана III. Цар је представљен тако што десном ногом гази људску главу чије је тело змија, у левој руци држи кип победе, а у десној, копље окренуто шпицем ка земљи. Крст је постављен на врху копља типа krux nasate. Ова монета искована је 453. године, за царевања Валентинијана III, Теодосија II и Константина III. Она је требало да означи победу царске војске, 451. године, над Атилом, на Каталаунским пољима и његову смрт, 453. године.

Старозаветна књига Исуса Навина и судија, која описује борбу са „Савезом пет царева", код Гаваона у Елонској долини окончава се веома ефектно и за нас изненађујуће јер скоро, на исти начин, пре 3000 година описује како се означава победа над непријатељем.

„Побеђени се бацише пред ноге Исуса Навина, а он нареди својим  војводама да им у знак победе стану ногом на врат."

Две рељефне керамичке иконе, из времена цара Анастазија, крајем V и почетком VI века, у обрубним текстовима, описују веома подроб но битку код Гаваона као антитезу Христовом распећу и његовом силаску у Пакао.

На првој икони, из Винице, представљени су Исус Навин и Калеб као два римска војника „корнута" (ролата), с Милвијског моста. Ролати су били помоћне јединице које су помогле Константину I да однесе победу код Милвијског моста, 312. године. Исус Навин и Калеб  имају у рукама копље са шпицем окренутим навише. Калеб држи десницу на штиту, у средини композиције, а Навин прстом показује на Витлејемску звезду у средини. У левом и десном углу су постављени Месец и Сунце у положају из Христовог распећа на „Велики Петак". Текст је врло кратак и ефектан: „Ово сунце на заповест Исуса Навина  нека стане". Али, овде, Исус Навин показује на Витлејемску звезду  као астрални знак будућег рођења Месије, Исуса Христа.

Друга керамичка икона из Винице, из истог времена као и  претходна, представља најстарију и најпровокативнију икону с представом светог Ђорђа, у хришћанском свету. Ту обрубни текст даје универзалну молитву: „Господе, Боже над силама! Услиши молитву моју, Боже Јаковљев." На наведеној икони, представљен је и свети Христофор како копљем пробада змију. Свети Ђорђе, на истој икони, копљем пробада људску главу. У средишњем делу композиције, оба мученика заједно држе велики ручни крст, док су другом руком нашли ослонац на штиту – који је префигурација звезде „Витлејемске". По  неким ауторима, ова молитва се чита на Бадњу суботу, уочи  Христовог Рођења; а по другим, на Велику Ускршњу суботу, уочи  Васкрсне недеље, тзв. статија III, 32. У оба случаја је идеја иста. Бадње вече указује на Христово рађање и на његову будућу економи ју Спасења. Док је Велики петак и „Христов силазак у Ад" ту због искупљења греха, као смрт-смрти, како би Христос поново ускрснуо у Васкрсну недељу, три дана касније. На овој икони се, по први пут у историји уметности, смрт (ђаво) и змија, као оруђе те смрти, схватају као исто биће с две главе и једним телом.

Али, поента Милошевог гажења султановог врата и врата Атиле  од римског цара Валентинијана III, поентира се мозаиком у предворју Архиепископске капеле у Равени. На овом мозаику, из 494-536. године, представљен је Исус Христос, војсковођа-борац и победник, у борби са Сатаном, ђаволом. Он је сликовито описан постављењем  између брега на Голготи и суседног брда, у кланцу, док десном ногом гази врат лава, а левом, змију. У левој руци држи отворену књигу Новог Завета, с текстом: „Ја сам прави пут истине и будући живот." У његовој десници је велики копљасти крст кога је он ослонио на десно раме као некакву батину. Одевен је у војну одећу римског цара. Христов ореол је сажети крст, са Голготе, који је сведен на три крака. А. Грабар и најученији догматичари веома су тачно идентифико-вали ову представу са псалмом 90,13: „На лава и змију отровницу нас тупаћеш и газићеш (на сваку опасност) лавића и змаја."

Л. Мирковић веома ефектно образлаже ову сцену: „Борбеним  оружјем, Христос, као својом непобедивом снагом – распећем, крсном  смрћу и силаском у Ад – уништава заувек Сатану, грех, смрт и ад." Роман  Мелод то поетично описује: „Мада си сишао у гроб, Бесмртни, ипак си  разорио силу Ада; и васкрсао си као победник, Христе Боже ..."

У мозаику цркве Св. Крста, у Равени, из тог времена можда чак  нешто раније, дат је текст који још јасније образлаже улогу Исуса Христа као искупитеља греха Адама и Еве: „Пошто Ти побеђујеш, под Твојим ногама згажени заувек леже /побеђени / љути / страшни / узроци сопствене смрти."

О уништеном мермерном обелиску у облику крста, који је  садржавао вишестрофну елегију – лирско-епску песму у дистисима, у  којој је описан ток и крај битке на Косову – дао је аргументовано тумачење Лазар Мирковић. Овај аутор казује да је, управо овде, био подигнут споменик српској победи, после битке на Косову.

Али, та дилема – која произилази из непознанице исходу битке на Косову – јасно предочава, према сачуваном препису, све релевантне чињенице самог тока битке. За нас је најбитнија строфа која говори о томе како су се Срби, на челу с кнезом Лазаром, предали бици, као чину „саможртвовања ради уништења зла"; песма каже:
„ ... Устремише се на непријатеље,
и згазивши праву змију,

и умртвише дивљег звера и великог противника,
и неситога Ада свепрождрљивца,
тј. Амурата и његовог сина;
змијски и гујин пород,
штене лавље и василисково ..."
Ова песма о српском „саможртвовању на Косову" верује се да је  дело руку Лазаревог сина Деспота Стефана Лазаревића. У њој је сажето дата целокупна хришћанска економија спасења која се односи на псалм 90,13, о коме смо раније већ нешто рекли.
Али, раније се ту говорило о Христу. Он на „Велики петак силази у  Ад" да сопственом смрћу бије смрт. Овде на косовском обелиску, у облику крста, улогу Христа преузимају: Милош Обилић, Кнез Лазар  и целокупно српско племство, који жртвујући животе марширају на
змију, василиска, газе лава и аждају.

Ускршње саможртвовање, прелазак из смрти у вечан живот -„Пасха" Кнеза Лазара и српског племства на Косову – десило се, по старом календару, у уторак, 15. јуна, у шести и седми час 6897. године, а 1389. године, по новом календару.

Овде, на косовском мермерном, епитафном, крстоликом обелиску, па и касније, у 600-годишњој српској историји, Косово је изједначено с Христовим „Силаском у Ад" на Велики петак. Тако хришћански Велики петак постаје српски „Велики уторак", који ће заувек остати српска „Ускршња косовска слава" (Према: Л. Мирковић, Иконографске студије, Нови Сад, 1974, стр. 297-315; овај рад је, у збирци професорових радова, био под насловом: „Шта значи мраморни стуб подигнут на месту косовске битке и шта каже натпис на овом стубу?")

Из свега реченог, као један неопходан и непобитан документарни фундус, кристалише се идеја да сви прави борци за веру морају дати сопствени живот како би испунили свој циљ: победу непријатеља. Из тог хришћанског контекста, који је формиран од III-IV века наше ере, и био релевантан у каснијем Византијском и Српском царству, избија јасна мисао о томе да се непријатељ може победити само уз помоћ „Саможртвовања", који Христу омогућава свакодневни живот у цркви кроз анамнезу литургије, а Милошу Обилићу и српском народу вечан живот и спомен „као жртви за сопствени народ и крст часни" у борби против туђе вере и страног, азијског народа.

ISBN: 86-7552-002-6

Карактеристике: 165 х 230 mm | Обим: 540 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Цена: 0.00RSD

Loading Ажурирање корпе ...