Морис Метерлинк, Буђење душе

Морис Метерлинк (Maurice/Mooris/Marie Bernhard Maeterlinck), знаменити белгијски писац с краја XIX и прве половине ХХ века, рођен је 29. августа 1862. у фламанској породици у Генту.
Образовање је стекао код језуита. Кратко време се  у родном граду бавио адвокатуром, коју напушта одлучан да се посвети књижевности.
Писао је на француском језику. Прве стихове објављује 1883. у националистичком часопису Млада Белгија.
По доласку у Париз 1886. упознаје се са Вилије де Лил-Адамом, под чијим утицајем се окреће симболизму. Објављује две симболистичке збирке песама (Serres chaudes, 1889; Quinze chansons, 1896), из којих зрачи изразита меланхолија. Истовремено објављује и позоришне комаде. Први од њих, La Princesse Maleine објављен 1889, чије је прво издање штампано у тринаест примерака, Октав Мирабо, књижевни критичар Фигароа а прогласиће је најгенијалнијим делом свога времена, упоредивши га са Шекспиром.
Следи низ симболистичких драма које ће потврдити успех прве. У њима у атмосфери чудноватости и мистерије, Метерлинк оживљава фаталност античке драме (Pelléas et MéLisande, /Пелеас и Мелисанда) 1892; Monna Vanna, 1902), или пак бајковитост пуну љупкости и свежине (L'Oiseau bleu /Плава птица/, 1908). Посебан успех доживеће са драмама Пелеас и Мелисанда, пошто 1902. Клод Дебиси на њен текст компонује оперу, те ремек делом Плава птица.
Упоредо са писањем драма преводи мистике, тако 1891. излази превод са фламанског на француски списа средњовековног мистика Русбрука са Метерлинковим предговором, а 1895. и Новалисовог дела L'Ornament Noces Spirituelles, такође са предговором преводиоца.
Најбоља, међутим, у његовом стваралаштву су дела која је написао као знатижељни мислилац, заинтересован за све облике живота на свету и богатство његових преображаја. Испрва осетљив  на трагику људске судбине,  жељан тишине и самоће, био је притиснут тескобом,  да би се доцније његова  мисао развила до спокојне сигурности која ће га ослободила безнађа. Метафизичка медитација, првенствено потрага за срећом, развија се кроз збирке објављиване током четрдесет година.

О делу
Књига белгијског нобеловца, знатижељног мислиоца, заинтересованог за све облике живота на свету и богатство његових преображаја. Избор његових метафизичких медитација, његове потраге за срећом, коју је развијао кроз своје збирке есеја током четрдесет година.

Извод из дела
Унутрашња лепота
Ништа на свету није жељније лепоте; ништа се на свету лакше не улепшава од једне душе. Ништа се на свету не уздиже природније и брже не оплемењује. Ништа се на свету обзирније не подвргава чистим и племенитим налозима какве јој дајемо. Ништа на свету послушније не подноси превласт мисли узвишеније од других. Такође, прилично мало душа на земљи одолева надмоћи душе која себи допушта да буде лепа.

Уистину би се рекло, да је лепота једина храна нашој души; она је посвуда тражи, па чак и у најнедостојнијем животу не умире од глади. То је зато што нема лепоте која ће проћи потпуно незапажена. Могуће је да се то деси само када смо је несвесни; али, она делује једнако моћно у ноћи, као и на светлости дана. Тад нам само пружа мање схватљиву радост, и у томе је једина разлика. Осмотрите најобичније људе, када мало лепоте дође да окрзне њихову таму. Они су, окупљени било где; и када су, из нама непознатих разлога, заједно, чини се да им је прва брига да затворе велике капије живота. Свако од њих је, међутим, док је био сам, више пута живео према својој души. Волео је, можда; без сумње је патио. Чуо је и сам, неизбежно, "звуке удаљеног предела Сјаја и Ужаса", и умео је да се, у многим вечерима, у тишини, наклони законима дубљим од мора. Али, када су заједно, они воле да се опијају приземним стварима. Имају неки необичан страх од лепоте; и што их је више, више је се плаше, пошто страхују од тишине или сувише чисте истине. Када би се десило да један од њих, током дана, учини неко херојско дело, покушао би да се оправда, приписујући свом чину бедне мотиве. Послушајте, међутим: изговорена је узвишена и горда реч која је, на неки начин, поново отворила изворе живота. Једна се душа усудила да се, на трен, покаже таквом каква је у љубави, у боли, пред смрћу или у самоћи у присуству звезда ноћи. Ствара се забринутост, и лица се грче у чуду или се смеше. Али, зар никада нисте, у тим тренуцима, осетили с каквом се једнодушном снагом све душе узајамно обожавају, и како и најслабија, неисказиво у дну свог затвора одобрава реч коју је препознала као сличну њој самој? Оне, нагло, поново оживљавају у својој првобитној и нормалној атмосфери; и да имате уши анђела, чули бисте, сигуран сам, свемоћне аплаузе у краљевству задивљујућих светлости где оне заједно живе. Мислите ли да се, када би једна иста реч била сваке вечери изговорена, најплашљивије душе не би осмелиле; и да људи не би живели истинскије? Чак није потребно ни да се иста реч врати. Нешто дубоко се одиграло што ће оставити веома дубоке трагове. Душу која је ту реч изговорила, сваке ће вечери њене сестре препознавати; и само њено присуство ће, од тог тренутка, унети нешто величанствено у најбезначајније речи. Догодила се, у сваком случају, промена коју не можемо да одредимо. Ниже ствари неће више имати исту искључиву снагу и застрашене душе знају да негде постоји неко прибежиште...

Сигурно је да су природни и првобитни односи међу душама, односи лепоте. Лепота је једини језик наших душа... Оне други не разумеју. Немају другог живота, не могу друго произвести, не могу се за нешто друго заинтересовати. И, због тога, сваку мисао, сваку реч, свако велико и лепо дело, одмах поздравља најпотлаченија и чак најнедостојнија душа, ако је дозвољено рећи да недостојних душа има. Она нема органа који је повезује с неким другим делом и може само према лепоти да просуђује. Видите је у сваком тренутку свог живота; и ви сами, који сте више него једном лепоту порекли, знате то подједнако добро, као и они који је непрестано у свом срцу траже. Ако једног дана осетите дубоку потребу за другим бићем, хоћете ли отићи ономе што се бедним смешком осмехнуо када је лепота пролазила? Хоћете ли поћи ономе што је, климањем главом, укаљало неко племенито дело или, једноставно, неку искрену тежњу? Можда сте били међу онима који су га подржали; али, у том значајном тренутку када истина куца на ваша врата, окренућете се ка оном другом који је умео да се поклони и да воли. Ваша се душа проценила у његовим дубинама; и њена ћутљива и непогрешива пресуда, можда тридесет година касније, израња на површину, и шаље вас ка сестри, која је више ви од вас самих, зато што је била ближе лепоти.

Тако је мало потребно да се у једној души охрабри лепота. Тако је мало потребно да се успавани анђели пробуде. Можда их не треба будити – довољно их је, једноставно, не успавати. Можда не тражи напоре уздизање, већ силажење. Зар није потребан напор да бисмо мислили само на осредње ствари пред лицем мора или ноћи? А која душа не зна да је увек у присуству мора и неке вечне ноћи? Да се мање плашимо лепоте, схватили бисмо да више ништа друго у животу немамо, јер, уистину, иза свега што видимо само она постоји. Све душе то знају, и спремне су, али где су оне које своју лепоту не крију? Треба, међутим, једна од њих да "почне". Зашто се не осмелити, и бити она која "почиње"? Све су друге, овде, око нас, жељне попут мале деце пред чудесном палатом. Гурају се на прагу, дошаптавају се, гледају кроз пукотине, али се не усуђују се да гурну врата. Чекају да нека одрасла особа дође и отвори их. Али, одрасла особа ту готово никада не пролази.

А шта би то било потребно, па да постанемо одрасла особа којој се надају? Готово ништа. Душе нису захтевне. Једна скоро лепа мисао, коју не изговарате, и у овом тренутку је негујете, обасјава вас попут прозирне посуде. Оне је виде, и дочекаће вас на сасвим други начин него да помишљате како вашег брата да преварите. Чудимо се кад нам извесни људи говоре како никад нису наишли на истинску ружноћу, као и да још не знају шта је то недостојна душа. Али, то није зачуђујуће. Они "су почели". Зато што су сами по себи били лепи, призивали су сву лепоту која је пролазила, као што светионик призива бродове са све четири стране света. Има их који се жале на жене, на пример, а не помишљају да је, при првом сусрету са женом, довољна једна реч, једна мисао, која пориче оно лепо и оно дубоко, да бисте заувек затровали ваше постојање у њеној души. "Што се мене тиче," рече ми једног дана мудрац, "никад нисам упознао жену која ми не би нешто велико донела". Он је претходно био велики, у томе је била његова тајна. Постоји само једно што душа не опрашта; а то је да смо били приморани да посматрамо, долазимо у додир, учествујемо у некој ружној радњи, речи или мисли. Она то не може да опрости, јер би то значило саму себе порећи. Па ипак, за већину људи, бити домишљат, снажан, спретан, не значи ли то, пре свега, удаљити своју душу из властитог живота, те брижљиво отклонити сва сувише дубока стремљења? Они тако поступају и у самој љубави; и зато жена, која је још ближа истини, готово никада с њима не доживи тренутак истинског живота. Рекло би се да се плашимо да се са својом душом састанемо и да водимо рачуна да се држимо на хиљаду миља од њене лепоте. Требало би, напротив, да покушамо да напред корачамо. Помислите или изговорите, у овом тренутку, ствари које су у вама, и сувише су лепе да би биле истините; а сутра, ако сте покушали да на њих мислите или да их, вечерас, искажете. Покушајмо да будемо лепши од нас самих; нећемо нашу душу превазићи. Не варамо се када се ради о лепоти, ћутљивој и скривеној. Осим тога, тако је мало важно да ли се неко биће вара или не, од тренутка кад је унутрашњи извор сасвим јасан. Али, ко помишља да учини и најмањи напор који не видимо? Па ипак, овде се налазимо у области где је све делотворно, зато што се све ишчекује. Сва су врата отворена; треба их само гурнути; и палата је препуна окованих краљица. Често је само једна реч довољна да помете брда прљавштине. Зашто не бисмо имали храбрости да неком недостојном питању супротставимо племенити одговор? Мислите ли да он пролази потпуно непримећен или да само чуђење изазива? Зар не мислите да је то корак више природном дијалогу две душе? Не знамо шта га охрабрује или ослобађа. Чак и онај који тај одговор одбија, себи упркос чини корак ка властитој лепоти. Лепо не умире, а да није нешто прочистило. Нема лепоте која се губи. Не треба се плашити да је по путевима посејемо. Она ће тамо остати недељама, годинама, али се неће растворити више од дијаманта, и на крају ће проћи неко ко ће је видети умножену како сија, ко ће је покупити, и отићи срећан. Зашто, онда, у вама заустављати реч лепу и узвишену; зато што мислите да вас други неће разумети? Зашто, онда, спутавати тренутак узвишене лепоте који се рађа; зато што мислите да га они који вас окружују неће искористити? Зашто, онда, гушити инстинктивну кретњу ваше душе ка висинама; зато што сте међу људима из долине? Да ли дубоко осећање у тами губи своје дејство? Зар неки слепац нема других начина, осим очију, да разликује оне који га воле од оних који га не воле? Има ли лепота потребу да буде схваћена како би постојала; и, уосталом, зар не мислите да у сваком човеку постоји нешто што он схвата много више него што се то чини, и много више од онога што се њему таквим чини. Лепота престаје да буде лепа мртва ствар, коју показујемо странцима, већ, наједном, неодољиво оживљава, и њено дејство постаје тако природно да јој више ништа не одолева. Зато размислите, нисмо сами; потребно је да добри бдију.

Плотин, у VIII књизи пете Енеиде, пошто је говорио о "разумљивој лепоти", односно божанској, овако закључује: "Што се нас тиче, лепи смо када сами себи припадамо; а ружни када се спуштамо до ниже природе. Лепи смо, још, кад себе познајемо и ружни кад себе не знамо". И не заборавимо: овде смо, на планинама, где не познавати себе није, напросто, не знати шта се у нама дешава када смо заљубљени или љубоморни, стидљиви или завидљиви, срећни или несрећни. Не познавати себе, значи не знати шта се божанско дешава у људима. Ружни смо када се удаљавамо од богова који су у нама; а постајемо лепи у мери у којој их откривамо. Али, пронаћи ћемо божанско у другима, тек показавши им претходно божанско у нама самима. Требало би да један од богова да знак другом богу; а сви богови одговарају на најнеприметнији знак. Не бисмо то могли често понављати; само је једна, скоро невидљива, напрслина потребна да би небеске воде продрле у нашу душу. Сви су пехари уздигнути ка непознатом извору; и на месту смо где само на лепоту помишљамо. Када бисмо могли неког анђела да упитамо шта наше душе раде у сенци, мислим да би одговорио, пошто би, можда, дуго година посматрао, прилично изнад очекивања: "Оне у лепоту преображавају мале ствари које им дајемо". Ах! Треба признати да се људска душа одликује посебном храброшћу! Помирила се с тим да читаве ноћи ради у тами, где се већина од нас склања, и где јој нико не говори. Она тамо чини шта може, не жалећи се, и труди се да из камичака које јој бацамо ишчупа језгро вечне светлости, коју они, можда, садрже. И док марљиво ради, вреба тренутак када ће бити у прилици да некој вољенијој или случајно ближој сестри покаже мукотрпна богатства која је прикупила. Али, има на хиљаде живота у којима је ниједна сестра не посећује; и у којима је живот учинио тако стидљивом, те одлази ништа не говорећи, а да ниједном није била у прилици да се окити најскромнијим драгуљима своје оскудне круне...

И, упркос свему, она о свему брине на свом невидљивом небу. Она упозорава, воли, обожава, привлачи, одбацује. При сваком новом догађају, израња на површину, очекујући да је приморамо да сиђе, зато што важи као наметљива и луда. Лута као Касандра пред тремом Атрида. Она, тамо, непрестано изговара речи чија је сушта истина тек сенка, и нико је не слуша. Ако подигнемо поглед, очекује зрак сунца или сјај звезда, од којих жели да сачини мисао или стремљење, несвесно и тако чисто. И ако јој наше очи ништа не испричају, умеће да своје сирото разочарање преобрази у нешто неизрециво, и то ће до смрти крити. Ако волимо, она се светлошћу опија иза затворених врата, а док се нада, не губи ни часа; и та светлост која стиже кроз пукотине постаје за њу доброта, лепота или истина. Али, ако се врата не отворе (а у колико се живота она отварају?), од њих се, у свом затвору, окреће; и њено ће жаљење, можда, бити узвишена истина коју никада нећемо видети, јер смо на месту неизрецивих преображаја; и оно што није рођено с ове стране врата, није изгубљено, већ се у овај живот не меша ...

Малочас сам говорио да она у лепоту преображава мале ствари које јој дајемо. Чини се чак да, што више о томе размишљамо, њен живот нема другог смисла; и да је све њено деловање посвећено томе да, у нашим дубинама, скупља ризницу неописиве лепоте. Зар се све не би природно претворило у лепоту, када ми не бисмо непрестано реметили упоран рад наше душе? Зар и само зло не постаје драгоцено када она из њега извуче дубоки дијамант покајања? Зар неправде које сте починили и сузе које сте, на крају дана, изазвали, и саме, у вашој души, не постају светлост и љубав? Да ли сте се икада сами у себе загледали, у том краљевству прочишћавајућих пламенова? Данас су вам нанели велико зло; покрети су биле слаби, чин је био недостојан и тужан, и плакали сте у ружноћи. Па ипак, дођите, неколико година касније, да на своју душу баците поглед; и кажите ми, ако иза успомене на тај чин не видите нешто што је већ чистије од мисли, неку снагу која се не може именовати, која нема никакве везе са уобичајеним овоземаљским снагама, неки извор "другог живота" с којег ћете моћи да пијете не исцрпљујући га, све до краја ваших дана.
"Нема чињенице, нема догађаја у нашем животу," каже Емерсон, "који пре или касније неће изгубити свој непокретан, приањајући облик, који нас неће зачудити узлећући, из дубине нашег тела, у Емпиреј". А то је у више истинито, него што је Емерсон то, можда, предвидео, јер што више на овим местима напредујемо, божанственије сфере откривамо.

Не знамо шта представља та ћутљива делатност душа које нас окружују. Изговорили сте једну искрену реч пред бићем које је није разумело. Сматрали сте је изгубљеном, и нисте више о њој размишљали. Али, једног дана, случајно, реч уз нечувене преображаје израња, и можемо видети неочекиване плодове које је носила у тами; затим, све поново пада у тишину. Али, да ли је то важно? Сазнајемо да се ништа у једној души не губи, и да и најмање имају своје тренутке сјаја. Не можемо се ту преварити; чак и најнесрећнији и најускраћенији поседују, упркос њима самима, сасвим на дну свог бића, ризницу лепоте коју не могу да осиромаше. Ради се, једноставно, о томе да стекнемо навику да из ње црпемо. Потребно је да лепота не остане усамљени празник у животу, већ свакодневна светковина. Није потребан велики напор да бисмо били прихваћени међу онима "из чијих очију земља у цвећу и блистава небеса не улазе више у бескрајно малим групама, већ масовно, узвишене"; а говорим о цвећу и небесима трајнијим и чистијим од оних које примећујемо. Постоји на хиљаде канала којима се лепота наше душе може попети до наше мисли. Постоји, пре свега, задивљујући и средишњи канал љубави.

Не налазе ли се, у љубави, најчистији састојци лепоте, које бисмо могли души поклонити? Постоје створења која се воле у лепоти. Тако волети, то је, мало по мало, губити смисао за ружно; то је постати слеп за све мале ствари и још само назирати свежину и чистоту најпонизнијих душа. Тако волети, то значи немати више ни потребу да опраштамо. Тако волети, то је не моћи више ништа сакрити, зато што нема више ничега што увек присутна душа у лепоту не преображава. Тако волети, то је видети зло још само из благонаклоности и да бисмо научили да грешника више не мешамо с његовим грехом. Тако волети, то је у себи уздизати све оне који нас окружују до висина на којима не могу више да погреше, и са којих нека недостојна радња мора пасти да, сударајући се са земљом упркос себи испусти своју душу од дијаманта. Тако волети, то је преобразити у неограничене кретње, а да тога нисмо ни свесни, најслабије замисли које око нас бдију. Тако волети, то је позвати све лепо на земљи, небу и у души на гозбу љубави. Тако волети, то је постојати пред неким бићем онакви какви пред Богом стојимо. Тако волети, то је, при најмањој кретњи, призвати присуство своје душе и свих њених ризница. Није више потребна смрт, несреће или сузе да би се душа појавила; довољан је смешак. Тако волети, то је назрети истину у срећи исто дубоко као што су је понеки јунаци назрели у светлостима највећих боли. Тако волети, то је не разликовати више лепоту која се претвара у љубав од љубави која се претвара у лепоту. Тако волети, то је не моћи више рећи где се завршава зрак неке звезде и где почиње пољубац неке опште мисли. Тако волети, то је доћи тако близу Богу да вас анђели поседују. Тако волети, то је заједно улепшати исту душу која, мало по мало, постаје јединствени анђео о коме говори Сведенборг. Тако волети, то значи, сваког дана, откривати нову лепоту у том тајанственом анђелу и ходати, заједно, у лепоти све живљој и све узвишенијој. – Јер, постоји и једна мртва лепота која је само од прошлости сачињена; али, истинска љубав чини прошлост непотребном, и ствара при њеном приближавању неисцрпну будућност доброте без несрећа и без суза. Тако волети, то је ослободити своју душу и постати једнако леп као и она. "Ако у емоцији коју у теби мора изазвати овај призор'', каже у вези са сличним стварима велики Плотин, који је од свих моћи поимања које познајем, онај што се највише приближио божанству; дакле, "ако у емоцији коју у теби мора изазвати овај призор, не објавиш да је леп, и ако, понирући свој поглед у самог себе, не искусиш тада драж лепоте, узалуд би, у истом расположењу, тражио разумљиву лепоту; јер, тражио би је само с оним што је нечисто и ружно. Ево, зашто се беседа, коју овде држимо, не обраћа свим људима. Али, ако си у себи препознао лепоту, уздигни се до нејасног сећања разумљиве лепоте..."

ISBN: 86-7552-016-6

Карактеристике: Формат: 130 х200 mm | Обим: 113 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Стара цена: 500.00RSD

Цена: 350.00RSD

Попуст: 150.00RSD! (30.00%)

Loading Ажурирање корпе ...

Ljudi koji su kupili ovaj predmet također su kupili