Милослав Шутић, Одзиви

Др Милослав Шутић рођен је у Мечи (Херцеговина) 1938. године. Гимназију је завршио у Бачкој Паланци, а на београдском Филолошком факултету дипломирао је 1963, магистрирао 1965, и одбранио докторску тезу „Слика света у поезији Момчила Настасијевића“, 1978. године. У Институту за књижевност и уметност, где је запослен одмах по завршетку постдипломских студија, руководилац је пројекта „Теорија књижевности“.

Књижевнотеоријским студијама филозофскоестетичким расправама, есејима и критичким текстовима др Шутић је заступљен у домаћим и страним књигама антологијског типа. Осим низа радова публикованих у периодици, до сада су му објављене следеће самосталне књиге: Мисао која не одустаје (1971), Песничка слика (1978), Слика света у поезији Момчила Настасијевића (1979), О дирљивом (1983), Поезија сликовног исказа (1984), Поезија и онтологија (1985), Лирско и лирика (1987), Одбрана лепе душе (1990), Визија, двоструко укорењена (1990), Ветар и меланхолија (1998), An Anthology of Modren Serbina Lyrical Poetry /1920-1995/ (1999), Књижевна архетипологија (2000), Антологија модерне српске лирике /1920-1995/ (2002), Лед и пламен (2002). Др Шутић је један од 25 редовних чланова међународне Независне академије за естетику и слободне уметности, са седиштем у Москви. Члан је Удружења књижевника Србије, Естетичког друштва Србије, редакције часописа Relations, који издаје УКС, на енглеском језику и часописа Књижевна историја. У оквиру научне сарадње, више пута је боравио у Паризу и Москви. Био је уредник осам до сада објављених теоријских зборника Института за књижевност и уметност. Поред научног рада, пише поезију и бави се већ 40 година ликовним стварањем. Објавио је две књиге стихова са цртежима (библиофилска издања): Витлејемска звезда (1992) и Лађица снова – Анђели (1993), као и ликовну монографију Цртежи руке која пише (1997).

О делу
За овај, кратак избор критичких текстова, који су посвећени појединим песницима или песничким темама, може се рећи да илуструје једну од ауторових дугогодишњих активности у оквиру његовог основног, теоријског опредељења. Изабрани текстови настајали су током последњих двадесетак година и претходно су објављени у периодици, а кругу песника који су били предмет ауторовог ранијег интересовања, прикључено је неколико нових имена. Уводни текст о књизи нашег угледног теоретичара књижевности Драгише Живковића скреће пажњу на лирику, као књижевну област у чијим оквирима су стварали и песници заступљени у овој књизи, почев од Бранка Миљковића, па до Душана Видаковића. Дужина текстова није последица примене неког вредносног критеријума, већ резултат стицаја одређених околности. (Неки од текстова припадају жанру мини критике, о којој би се, теоријски, могло више говорити).

У методолошком смислу, аутор је настојао да помири два, за њега основна типа критике: интерпретативну и приказивачку критику. Блиско овоме је и настојање да се обједине књижевна теорија и књижевна критика, као две међу основним дисциплинама науке о књижевности.

Извод из дела
МОНОДИЈА И ВИШЕГЛАСЈЕ
Поезија је устоличена у језику, али, управо због саме суштине језика (упућивање на нешто друго), она се шири у правцу неких дубљих значења или неких општих појмова. Када је реч о поезији Алека Вукадиновића, посебно је актуелна једна естетичка категорија, потекла из античке филозофије – хармонија. У чему се огледа поменута актуелност?

Пре свега, у нашој немогућности да одредимо који је од елемената Вукадиновићевог песничког дела у првом плану. Наиме, ти елементи су ткао хармонично сједињени да смо стално у недоумици који од њих има доминантну позицију: језичка мелодија, емоције, имагинација или рефлексија? Слично је и када покушавамо да утврдимо природу основних елемената структуре Вукадиновићеве поезије: куће, госта, ласте, крова, лампе, душе света, ловца, плена, кућних зрна, кућних квадрата, крила, даљина, Бога... Јесу ли ово симболи, идеалне суштине, архетипске слике, или све то истовремено? Може се рећи да је, пре свега, наглашена архетипска, архаична, па онда метафизичка димензија поменутих појмова. Јер, кућа, као основни структурни елемент Вукадиновићеве поезије, више је старинско него модерно здање. У суштини је то идеализована кровињара, или камена динарска кућа у којој светли лампа и у којој лебди дах спавача, укућана, чланова патријархалне породице. И гост је, у основи, „дестилисани“, фолклорни, патријархални гост, као што се архетипска димензија друге врсте може открити и код осталих поменутих елемената.

Такође, нисмо у могућности да јасно одредимо који је од наведених елемената иницијални облик Вукадиновићевог стваралачког чина: да ли су то ритмичко-мелодијски обрасци, емоције (слутње), примарне слике, или рефлексија (помисли, односно замисли)?

Вукадиновић је дуго времена, па дéлом и у најновијој збирци Укрштени знаци, своје песме остваривао на готово исти, али у нијанси увек нов начин: довођењем основних појмова у непосредну близину, па, затим, суптилним динамизирањем таквог блиског односа, који трепери пред нашим очима, попут сунцем обасјане, намрешкане површине воде. Кроз те основне појмове зрачила је лирска енергија, потекла из саме жиже песничког субјекта. Језичка мелодија остваривана је на граници монодије (да употребимо овај музиколошки термин, позивајући се на В. Јанкелевича, који коментарише разликовање мелодије и хармоније). Према неким схватањима, наиме, мелодија је душа а хармонија тело музике. Имајући ово у виду, В. Јанкелевич тврди да је „мелодија без хармоније безначајна, а хармонија без мелодије мртва“. Аналогно овом схватању, могли бисмо рћеи да је мелодија, као душа Вукадиновићеве поезије, готово сведена на монодију, али да та мелодија увек има „сопствену пратњу“, проистеклиу из „рељефа“ поменутих елемената. Зато језичка мелодија у Вукадиновићевој поезији и може да постане „потпуни организам“, хармонија, или „тело“ песме. Односно, језичка мелодија у Вукадиновићевој поезији никада не „лута“, нити остаје „неодређена“, већ јој „хармонизација“ даје „смисао“.

У оваквим условима, Вукадиновићева поезија допире до једног посебно значајног квалитета – до лирске апстракције, о којој у нашој критици, поводом овог песника, до сада није било речи. Постоје две врсте песничке лирске апстаркције: предметна и језичка. И у Вукадиновићевој поезији лирска апстракција остварује се на два начина: замагљивањем контура предмета, односно потпуним утапањем тих предмета у језичку мелодију (језичка апстаркција); или: нијансирањем, путем емоционално-рефлексивне аналитике, оних предмета-појмова, који су сами по себи апстрактни, то јест, које у нашој свести никако не можемо сликовно конкретизовати (предметна апстракција). Такви појмови су, на пример, „кућни квадрати“ и „кућна зрна“. И метонимијска слика „крила“ нагиње предметној апстракцији, а такве су у још вишем степену „везе живе“ из песме „Тајна збивања“ у Вукадиновићевој најновијој збирци: „Једна по једна – стазе криве:/ Лете пут неба везе живе / Дању и ноћу правци лêта/ Секу нејасне стране света/ Од куће кући лети крило/ Јављају крила шта је било“.

Рекли смо да је Вукадиновићева збирка Укрштени знаци делимично остварена поступком примењеним у његовим ранијим песничким збиркама. Чини се да овакав поступак увек, па и онда кад допире до нивоа лирске апстракције, полази од неодређеног емоционалног стања, у које су укључене и позитивне и негативне емоције. Позитивне емоције ипак односе превагу, јер је поменуто стање у знаку сањарења, тог, према Башлару, израза среће, или тежње за срећом. Тако је и у овој најновијој Вукадиновићевој збирци песнички субјект „Обасјан у срећној слици“, њега „срећне... слике на пут прате“. У складу са неодређеним емоционалним стањем, кроз које дискретно пробија „боја“ среће проистекле из сањарења, рефлексија у претходним Вукадиновићевим збиркама, па делимично и у овој најновијој, више је неутрална него ангажована.

Ослоњен на неодређено емоционално стање, а уз помоћ осмерачке, деветерачке и десетерачке мелодије, Вукадиовић током прва четири циклуса своје најновије збирке „умаче кист“ у раствор пастелних боја и лаганим наносима попуњава унутрашњи пејзаж свог доминантног појма – куће. Техника којом се тај пејзаж остварује подсећа и на филмски поступак претапања. Мало-помало, међутим, срећу сањарења почињу да замењују наговештаји негативних емоција. У ствари, то је, опет, једно неодређено емоционално стање, али са негативним предзнаком. Јер, уместо ранијег полета, који се пење до лебдења, сада се, путем појединих слика, наговештавају: замор, тескоба, разочарење, страх и песимизам. Тако, „крила“, као симбол елевације, која су раније слободно лебдела по кући и око куће, или, која би могла да се подигну под „кров света“, сада крећу „право на зид“; „тешки даси“ из куће „лију у свет чуда тамна“, а посустају „боје мртве“.

У ствари су то први знаци преокрета не само у овој збирци већ и у целини Вукадиновићеве поезије. Тај преокрет, који се дешава у циклусима „Лирске параболе“ и „Унезверени пејзаж“, има вишеструки учинак. Пре свега, први пут у Вукадиновићевој поезији, јединствено лирско „Ја“ се разбија на више сегмената, који наступају као самосталне, објективиране лирске „јединице“. У циклусу „Лирске параболе“, у оквиру песме у прози „Ноћни гласови“, те „јединице“ су: „Лице страха“, „Вечерњи зрак“, „Јутарњи час“, „Златно подне“, „Поноћ“, „Плашљиви лав“, „Дубока вода“. Ова песма у прози продужиће се у дводелну стиховну форму, која је у знаку обраћања „Лица страха“ „Дубокој води“. Није, међутим, неоправдано закључити да и једна и друга форма творе сажету лирску драму која се може довести у везу како са симболистичком (Метерлинк) тако и са експресионистичком лирском драмом. Ова нова форма упућује на посебну интертекстуалну условљеност Вукадиновићеве поезије – на светлост пасторале и наивност и фантастику бајке.

Елементи поменуте, сажете лирске драме, наговештавају тачке ослонца следећег Вукадиновићевог циклуса – „Унезвереног пејзажа“: „Уста кућног квадрата“, „Уста вечерњег зрака“, „Уста потоњег домаћина“. Па, док се у првом дéлу Вукадиновићеве збирке појављује само „кап крви“, сада сва ова „уста“ драматично, отворено „крваре“. Овде су и „Лице страха“, „Уста ушћа“, „Уста страха“, која сугеришу тескобу: „Ево су нам за вратом уста страха/ Ево су нам за вратом уста страха“.

Циклус „Унезверени пејзаж“ је највиша тачка Вукадиновићеве збирке. Овим циклусом збирка улази у подручје чисте хармоније, у којој се губи отворена језичка мелодија; мелодију остварену римом смењује унутрашња мелодија, сугерисана слободним стихом. Песме из овог циклуса обједињује сугестивна атмосфера страха, у којој се „раствара“ и њен основни симбол – „Уста страха“. Тако се наговештава један нови облик лирске трансценденције у Вукадиновићевој поезији.

Последњи циклус Вукадиновићеве књиге, „Луди свет“, враћа збирци препознатљиву језичку мелодију. У овом циклусу јача песникова емоционална и рефлексивна „ангажованост“. Зла модерног света су извор такве „ангажованости“, у којој има „интертекстуалних“ елемената. (Између осталог, песма „Зимско јутро, 24. јануар 1987“ сугерише поређење са Дисовом песмом „Јутарња идила“.) Облици зла су конкретни, препознатљиви. Они покрећу и одређене, појединачне емоције (разочарење), које, ношене језичком мелодијом, условљавају упечатљиве и пријемчиве лирске исказе. Али, све конкретно овде се истовремено уопштава и утапа у једно јединствено стање: појединачне емоције у песимистичко расположење, а језичка мелодија у стање свеобухватне хармоније. Тако Вукадиновић, и онда кад је, за разлику од претходних збирки, наглашеније емоционално и мисаоно „ангажован“, превазилази и драматику зла и трагичну дисхармоничност савременог света. Више него што просто описује свет, он „организује“ своја и наша „осећања у вези са њим“. А то „организовање“ је, сложићемо се са Ричардсом, једна од основних функција поезије.
(1989)

ISBN: 86-7552-008-5

Карактеристике: Формат: 11х18 cm | Обим: 144 стр. | Повез: брош

Цена: 80.00RSD

Loading Ажурирање корпе ...

Ljudi koji su kupili ovaj predmet također su kupili