Кнез Александар, Сви под заставу

Син првенац Њ. К. В. Кнеза Павла Карађорђевића и Њ. К. В. Кнегиње Олге, унук Њ. К. В. Кнеза Арсена, млађег брата Њ. К. В. Краља Петра I Ослободиоца, праунук Кнеза Александра, најмлађег сина Вожда Карађорђа Петровића, доајен Краљевског Дома Њ. К. В. Кнез Александар рођен је 13. августа 1924. године у Вајтлоџу (Велика Британија). По мајчином родослову, Њ. К. В. Кнез Александар је од руске царске Лозе Романова, грчких и данских краљева и кнежева: баба му је Њено Царско Височанство Јелена Владимировна, Велика Војвоткиња Русије, а прабаба Њ. Ц. В. Велика Војвоткиња Русије Олга Константиновна. Деда по мајци, Њ. К. В. Кнез Никола од Грчке и Данске био је трећи син Кнеза Виљема од Данске, Њ. К. В. грчког Краља Ђорђа И. Њ. К. В. Кнез Александар Карађорђевић, према породичном правилнику Краљевског Дома од 1930. године, носи титулу Кнез од Југославије. Студије је похађао у колеџу Итон (Енглеска).

У изгнанству од краја марта 1941. године: Грчка, Египат, Кенија. Као добровољац, пилот РАФ-а, учествовао је у Другом светском рату. После рата био је пилот цивилног ваздухопловства (6.000 сати летења). Руководио је са више предузећа. Сада је председник једне међународне авио-компаније. Живи у Паризу.

Из два брака има петоро деце: четири сина и ћерку. Са Њ. К. В. Кнегињом Маријом Пијом од Савоје, унуком Њ. К. В. Краљице Јелене и Њ. К. В. италијанског Краља Виктора Емануела, има синове Њ. К. В. кнежеве Димитрија, Михаила и Сергеја и ћерку Кнегињу Јелену.

Са својом другом супругом, Њ. К. В. Кнегињом Барбаром од Лихтенштајна, има сина Њ. К. В. Кнеза Душана.

Њ. К. В. Кнез Александар Карађорђевић је потпредседник Управног одбора Западноевропске епархије Српске православне Цркве.

О делу

Читање традиције

Принц Александар Карађорђевић (1924), по мајци потомак царске лозе Романових, али и грчких и данских краљева и кнежева, син првенац кнеза Павла, ових дана јавности се представља једном лепо дизајнираном, непретенциозном књигом  - Сви под заставу (одабрана саопштења и разговори које је Кнез у разним приликама и временима давао и водио).

Изгнанство принчево недавно је окончано и он је постао житељ Београда. Живи са овим народом, клони се расправа са житељима Дедиња, као човек сјајне културе Кнез са својим народом комуницира на језику овога народа, а у овој књизи представља се као виспрени државник коме је идеал народно добро. Ево и једног залагања Кнеза Александра:

"Монархија је једна политичка идеја, уз многе друге. То је систем управљања у коме само један командује. Краљевство, пак, уопште није идеја, нити по себи то може бити. Каже се да, између осталих својих функција, краљевство служи зато да управља људским друштвима. О краљевству се не расправља..."

Радован Поповић
Политика, 1. јул 2002.

Извод из дела
ОПЕТ ЈЕ ОТВОРЕНО СРПСКО ПИТАЊЕ

Говор на скупштини
Српског народног покрета "Светозар Милетић"
у Новом Саду,
25. новембар 2001.

Драга браћо и сестре,

Помаже Бог!

Ускоро ће се, као што сви ви знате, навршити две стотине година од како је мој славни предак српски Вожд Карађорђе, стао на чело народног устанка за ослобођење од турског господарства над нашом Србијом. Од ваших предака, из српског Војводства, добио је свој први топ. Колико сам се увек дивио продуховљеном, христољубивом јунаштву и стаменој, трезвеној вери у слободу мојих Шумадинаца, толико је моје сећање на истинску љубав ваших очева према свему што је српско, свагда могло да ме озари и улије наду. Са колико упорности су они знали себе одржавати на томе путу, и својој деци преносити оно што данас називамо свест о своме идентитету!

Током целог деветнаестог века давали су они свој врло значајан допринос стварању и устројавању модерне српске државе. Налазећи се на северним границама српских земаља, стално су били у додиру са културама наших суседа, од којих су многе добре ствари научили, али и били у споровима са њима, увек се борећи за своја права. И Царевина у којој су тада живели, доделила им је значајне привилегије, колико због доказаних војничких заслуга толико и због дипломатске вештине којом се одликоваше њихови челници.

Некако све до Уједињења 1918. године истрајавао је племенити занос Срба из Српског Војводства. Љубав која је дуго трпела, некористољубива, пре свега за јединородну браћу, ушла је у ону прву Југославију са великом надом. Била је то љубав која не завиди, не радује се неправди, а радује се истини, љубав која све сноси, све верује. Слично је било и са Србима из других крајева, рецимо оних из којих су недавно били сурово протерани, етнички очишћени са својих огњишта, на западу од реке Дрине, са Косова и Метохије. Чезнули су за Србијом а нашли се под југословенским кровом, у кући у којој су их, уместо као ослободиоце, доживљавали  као притајене завојеваче. Кривицу за велико разочарање које је било захватило српски народ после Првог светског рата, највећим делом сносе они који тих судбоносних година стајаше за кормилом државног брода. Краљ Петар Првог се, као што је познато, био повукао са државних послова 11. јуна 1916. године, званично због болести, али како мислим, највише због неслагања са прокламованим ратним циљевима Краљевине Србије, тзв. Нишком декларацијом, пред крај 1914. године. Дакле, наш данашњи проблем почео је да се кристалише тих година, када је државни врх одлучио да наше славно име замени, нашу историјску државу утопи у једну нову творевину у којој је нашем народу одузет његов државотворни карактер. Тада је, сматрам, српски народ почео да губи свој ИДЕНТИТЕТ, своју оријентацију. Све ово што се данас јасно види као коров на српској њиви, почело је да ниче тих година. Опсењени утопијом, ратари повероваше да ће их уместо пшенице хранити плод корова, да ће оваква небрига, неразумевање за њихова вишевековна стремљења бити достојна замена за њихове и све жртве драгих нам предака.
Али протекло је од тада доста година, промениле су се прилике, променила човекова схватања. Остављен на милост, а више на немилост својим интернационалистима, наш српски народ се данас налази у највећој кризи од оне настале пропашћу Карађорђевог устанка 1813. године.

Проблем идентитета узрочник је појаве подељених личности. Болест АЛИЈЕНАЦИЈЕ влада и нама који памтимо једно друго време. Наш народ све мање личи на себе, понајмање на ону слику о Србима, мужевима, витезовима, који су задивили свет борећи се за своју и слободу Европе у Првом светском рату. Само, молим да ме добро разумете: не мислим да нам „не ваља народ“, далеко од тога; сматрам да је српски народ без свога ИСТИНСКОГ вожда дезоријентисан, ослабљен и незаштићен.

Надам се да Српски народни покрет „Светозар Милетић“ отаџбинско ставља изнад политичког и страначког, па сам због тога прихватио позив да данас будем са вама овде. Јер отаџбина је изнад сваке појединачне судбине, отаџбина нас је све створила и ми јој све дугујемо. Странка којој припадам, којој по рођењу једино могу припадати, јесте моја српска отаџбина, а Српство ми је највећа брига, као што је, надам се, и свима вама.

Браћо и сестре,
Изложићу вам укратко моја размишљања о стазама које воде ка излазу из врло тешке ситуације у којој се налази наша отаџбина.

Пре свега, налазим да је комуницирање међу нама недовољно. То је питање интерсрпске комуникације, које ваља одмах решавати. Сусрео сам се са многобројним истински државотворним Србима, чије је мишљење зрело и који имају оригинална решења за многа питања. Нажалост, они су на маргини и без великог утицаја на збивања. Сасвим би било једноставно осавременити начине комуницирања, али није једноставно то учинити ако се претходно не осаборимо – ујединимо у ИСТИНИ. Не можемо се осаборити, ујединити у истини ако не знамо око чега, ако опет своју будућност заснујемо на „нечему“, не уважавајући шта нас је створило и учинило Србима. Већ је постало досадно слушати како се по сваку цену МОРАМО ујединити. То ми личи на мазохизам. Мора бити јасно да се можемо ујединити само око истине и у истини. На вама је да то објасните свима онима који данас нису овде.

Када говорим о САБОРНОСТИ, онда мислим на успостављање веродостојног додира са оним што називамо СВЕТОСАВЉЕ. У свом развоју, модерна српска држава се много више ослањала на западна искуства, многа чак применила, али се јако мало ослањала на оно што нам је завештао Свети Сава. Како се само Србин у прошлости безбрижно угледао на учења сасвим непоуздана, као оно Карла Маркса, а како је лако пренебрегавао истински српску, државотворну, мудру, Богом надахнуту жичку беседу Светог Саве „О правој вери“. Међутим, казаћу вам, ни то није довољно; ако мислимо да је Свети Сава некакав секуларни мислилац, философ, много грешимо. Све што је утемељио, јесте на љубави за Господа Исуса Христа, на којему је засновао свој државни, духовни, једном речју, друштвени програм. Према томе, мислим да се може постићи жељени циљ, али само под стегом Исуса Христа. Никако као ПРАВОСЛАВНА странка, већ као Срби, појединци, које надахњује вековно светосавско искуство. Нарочито наглашавам – не може бити говора о тобожњим „православним савезима“, због тога што Црква није политичка странка и што такви предлози, који су се недавно чули, могу само да нанесу штету вери отаца наших. Од данас, сваки од вас мора постати мисионар и свима објашњавати да постоји пут према излазу из кризе, уска стаза којом дуго нисмо ходали.

Свима са којима се сретнете кажите: постоји само један пут! Као усред битке, када настане повлачење у нереду, постоји само један пут: СВИ ПОД ЗАСТАВУ! Али коју и какву заставу? Ону на којој је лик Господа Исуса Христа на једној страни, а на другој Његов и наш српски крст.

Владика Данило будимски надахнуто препоручује да нам ваља засновати будућу краљевину на, како каже, „литургијском магнету братољубија“. И пре него што се, ако Бог да, обнови Српска краљевина, сасвим је могућно, на овај начин, обновити љубав за брата, то јест наше ослабеле друштвене везе ојачати.
Идите и свима кажите: као оно половином деветнаестог века, опет је отворено СРПСКО ПИТАЊЕ. Најбројнијем народу на Балкану одузет је животни простор, земље отаца наших. Сабија се на територију на којој неће моћи живети. Поспешује се бекство у свет, увећава се српско расејање. Онима који су још на својим огњиштима прети се новим уставом, управо новим распарчавањем преосталих територија, извлачи им се тло испод ногу.

Сабрати се морамо. Неопходно је укључити српску дијаспору у цео процес. Треба радити на укидању бешчашћа које је од стране комуниста било наметнуто честитој и трагичној српској политичкој емиграцији – живима и упокојенима.

Ево, дошао сам овде са мојим сином, Кнезом Душаном, да вам кажем ових неколико речи, идеја које се тичу нашег опстанка. Надам се да ће Српски народни покрет „Светозар Милетић“ оправдати очекивања која се у њега полажу. Свима реците: није све пропало, ми пут и завет свој знамо.

Будите озбиљни и трезвени када радите по народним стварима; задатак који је пред вама није лак, захтева од сваког жртву. Али, ако сте ме добро разумели, а мислим да јесте, кренућете, у име Божије, да љубављу уједињујете. Љубављу за Србију.
И нека вам је на помоћи Карађорђево КОЈЕКУДЕ.

Живела Србија!

ISBN: 86-7552-004-2

Карактеристике: Формат: 145 х250 mm | Обим: 174 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Цена: 0.00RSD

Loading Ажурирање корпе ...