Иван Јовић, Непрестано мислим на Едуарда

Иван Јовић, рођен је 2. новембра 1971. године у Аранђеловцу. Живи је у Београду, где је стекао већину својих књижевних и животних искустава.
Ожењен је Моњом, са којом има ћерке Милену и Милицу.
Слави Свете враче Козму и Дамјана.
Објавио књиге прозе: Непрестано мислим на Едуарда, Приче у три става (КОНРАС, Београд 2003) и Весели живот човека у ковчегу (КОНРАС, Београд, 2005).

О делу
Књига Ивана Јовића, више обележена духом него реалним и историјским временом, представља књижевно и мистично омеђану историјску емоцију хепертрофиране и сенилне Европе.

Рукописом монолитног стила и уравнотежене симболике, елементаризује се прича која је, у исто време, пикарски роман и псхолошка студија о авантури духа, са потпуно неизвесним крајем ако краја уопште и има.

Путем књижевног ходочашћа и приче као искупљења живота који је изгубио смисао и историјска упоришта, осликава се доминантна меланхолија ецропског интелектуалца – књижевног јунака Едуарда који трага за истином у себи и кроз себе за истином о другима, увек у просвећеној сумњи да истина о свету који походи уопште постоји.

 

Извод из дела

Непрестано мислим на Едуарда.

Знам да ће ме авет­на ми­сао о ње­му на­пу­сти­ти тек ка­да на­пи­шем по­след­ње ре­чи ове при­по­ве­сти и ста­вим тач­ку на оно што ми је на­ло­же­но да овим ис­пу­ним. На­ме­ра ми је да удо­во­љим же­љи свог при­ја­те­ља Еду­ар­да Глен­ви­ла, и из­не­сем пред свет онај низ нео­бич­них до­га­ђа­ја ко­је је он то­ком свог пу­то­ва­ња рев­но­сно бе­ле­жио. У жур­би да окон­чам сво­је бед­но ста­ње оп­сед­ну­то­сти, ја ћу о се­би го­во­ри­ти што кра­ће, са­оп­шта­ва­ју­ћи вам ства­ри ко­је бу­дем сма­трао по­треб­ним. Мно­ге од њих ми не­ће до­не­ти мно­го ча­сти, и не­ке од сво­јих нај­ду­бљих тај­ни ћу мо­ра­ти да из­не­сем пред вас, мо­је не­ви­дљи­ве ис­по­вед­ни­ке, не би ли вам при­по­вест ко­ја сле­ди би­ла што ја­сни­ја. Али, пре не­го ли за­јед­но уђе­мо у при­чу, хтео бих да вас упо­зо­рим да опре­зно при­хва­та­те њен са­др­жај. Опи­са­ни до­га­ђа­ји мо­гу Вам се учи­ни­ти не­ствар­ним и фан­та­стич­ним, али Вам из соп­стве­ног ис­ку­ства мо­гу са­ве­то­ва­ти да пре­и­спи­та­те та­кав свој ути­сак.

У сва­ком слу­ча­ју, при­ча је вред­на при­ча­ња.

X

Пот­крај ле­та у ма­лом за­лив­ском ме­сту на ју­гу  про­на­шао сам Еду­ар­до­ву бе­ле­жни­цу. Мо­ра да сам де­ло­вао  збу­ње­но ка­да су ми на ре­цеп­ци­ји хо­те­ла уру­чи­ли не­у­глед­ну ро­зи­ка­сту ко­вер­ту. По­ми­слио сам да је у пи­та­њу гре­шка. Али име на по­ле­ђи­ни упу­ћи­ва­ло је на ме­не.

Био је то Еду­ар­дов ру­ко­пис.

Упр­кос мо­јој зна­ти­же­љи ко­вер­ту сам отво­рио до­ста ка­сни­је, то­ком јед­не нео­бич­не си­ту­а­ци­је ко­ја се од­и­гра­ла на бро­ду ко­јим сам тог да­на ис­пло­вио за­у­век на­пу­шта­ју­ћи ону не­под­но­шљи­во мит­ску зе­мљу. Под пр­сти­ма се ја­сно на­слу­ћи­ва­ло шта је у ко­вер­ти и ни­сам ни нај­ма­ње био из­не­на­ђен ка­да сам угле­дао твр­до уко­ри­че­ну све­ску и крат­ко, шту­ро пи­смо. На­кон све­га што ми се до­го­ди­ло и што је у мој жи­вот уне­ло без­гла­ву по­мет­њу, са­др­жај ко­вер­те го­то­во да ме ни­је ни ин­те­ре­со­вао.

Пи­смо сам ипак, због ње­го­ве крат­ко­ће, од­мах про­чи­тао. Мој пре­жи­вље­ни ужас био је то­ли­ко ве­ли­ки да ме оно ни­је ни нај­ма­ње уз­бу­ди­ло, иако сам њи­ме био оба­ве­зан да, без ика­квих из­ме­на, из­не­сем пред вас све оно што је у све­сци би­ло за­бе­ле­же­но. Исто та­ко сам, као је­ди­ни све­док Еду­ар­до­вог пре­о­бра­жа­ја, био оба­ве­зан да до­пи­шем по­че­так и крај ње­го­ве при­че ка­ко би она би­ла це­ло­ви­та и ја­сна за сва­ког ко се ла­ти чи­та­ња. По­ред то­га у пи­сму је ста­ја­ло и не­ко­ли­ко ја­сних упу­ста­ва ко­јих се то­ком пи­са­ња тре­ба­ло при­др­жа­ва­ти...

Иако сам од по­чет­ка при­по­ве­сти уда­љен то­ли­ко да је гле­дам као је­два ви­дљи­ву тач­ку у да­љи­ни, ипак се ја­сно мо­гу се­ти­ти оног суд­бо­но­сног тре­нут­ка ка­да се све про­ме­ни­ло. Еду­ард је та­да про­стач­ки по­дло пре­шао не­ви­дљи­ву гра­ни­цу иза ко­је је  за­ко­ра­чио у се­но­ви­те про­сто­ре у ко­ји­ма ви­ше ни­смо има­ли ни­че­га за­јед­нич­ког осим успо­ме­на ко­је су нас гу­ши­ле. Ње­го­во но­во ста­ње би­ло ми је не­до­ступ­но и са­свим не­ја­сно. По­ми­шљао сам да се ње­гов дух му­чи не­ком те­шком тај­ном за ко­ју он и по­ред свег на­пре­за­ња не на­ла­зи хра­бро­сти да је от­кри­је. Био сам при­ну­ђен да све об­ја­сним не­раз­ја­шњи­вом ћу­дљи­во­шћу лу­ди­ла, док сам га по­сма­трао ка­ко не­по­мич­но гле­да у пра­зно, са  на­прег­ну­том па­жњом као да ослу­шку­је не­ки уобра­же­ни шум.

Све се до­го­ди­ло из­не­на­да, без пред­о­се­ћа­ња и на­ја­ве, у јед­ном углед­ном би­строу на Пи­ка­ди­ли­ју. Он је се­део пре­ко пу­та ме­не и чи­ни­ло се да гле­да у не­ка­кав гро­зан и не­из­ме­ран без­дан. Ње­го­во ли­це се та­да до не­пре­по­зна­ва­ња из­ме­ни­ло и на­јед­ном до­би­ло из­глед са­свим не­моћ­не и пот­пу­но не­здра­ве по­ти­ште­но­сти. Чи­та­во те­ло му се на­пре­за­ло у ослу­шки­ва­њу не­ких не­у­хва­тљи­вих зву­ко­ва. Очи су му по­ста­ја­ле кру­те и без сја­ја. Из њи­хо­ве ка­ме­не уко­че­но­сти ис­ти­ца­ло је авет­но си­ви­ло ко­је је ла­га­но рас­та­ка­ло при­род­ну бо­ју ње­го­вог ли­ца. Би­ло ме је стид док је он та­ко на­пад­но пи­љио у јед­ну не­ви­дљи­ву тач­ку и по­пут пса тра­га­ча хва­тао беш­чуј­не шу­мо­ве.

Су­ви­шно је, сва­ка­ко, и го­во­ри­ти ко­ли­ка је мо­ја збу­ње­ност би­ла у тим тре­ну­ци­ма. Ни­сам при­ме­ћи­вао ни­шта нео­бич­но што би мо­гло да при­ву­че би­ло чи­ју па­жњу. Био сам са­свим си­гу­ран да осим зву­ко­ва са ра­ди­ја ни­ка­кви дру­ги зву­ци не до­пи­ру до нас. Шта­ви­ше, би­ле су то са­свим обич­не ве­сти. Из­гле­да­ло ми је не­мо­гу­ће да је Еду­ард био за­о­ку­пљен њи­ма. Ни­сам имао оби­чај да их слу­шам, па сам ре­зиг­ни­ра­но окре­нуо гла­ву и рав­но­ду­шно по­сма­трао мо­но­то­ни кру­жни ток, ко­ји се не­пре­кид­но вр­тео и ки­снуо.

Знао сам са­свим до­бро да му мо­је дру­штво ви­ше не при­ја. Би­ло је ужа­сно осе­ћа­ти тај ту­пи пре­зир на се­би. До­га­ђа­ло се не­што што ја ни­ка­ко ни­сам мо­гао да об­ја­сним. Чи­та­во мо­је уну­тар­ње би­ће го­во­ри­ло ми је да сам оста­вљен. Ње­го­во ћу­та­ње ме је та­ко гру­бо гу­ра­ло од се­бе. Же­лео сам из­над све­га да осе­тим ње­гов ма и нај­ма­њи до­дир. Хтео сам да му по­ме­рим пра­мен са че­ла, да му до­дир­нем длан, да га кри­шом ис­под сто­ла до­так­нем ко­ле­ном, али он ме ви­ше  ни­је  хтео. Осе­ћао сам се ужа­сно бед­но јер сам га, на­по­слет­ку, ипак во­лео...да, во­лео сам га, са ужа­сом и не­жно­шћу, са стра­шћу и пре­да­ним ди­вље­њем... во­лео сам га, за­и­ста! При­том сам се ве­о­ма рет­ко пи­тао да ли он и нај­ма­ње уз­вра­ћа тај осе­ћај.

Ужа­сно ми је сме­та­ла Еду­ар­до­ва не­уч­ти­ва усред­сре­ђе­ност на ве­сти. Би­ло је у то­ме не­чег не­схва­тљи­во не­при­стој­ног, и оде­куд не­чег по­ту­ље­но мли­та­вог и про­стач­ки ту­пог. Мој љу­бав­ни јад је због то­га би­вао све ду­бљи и стра­шни­ји. Чо­век ко­га сам до обо­жа­ва­ња во­лео и ко­ме сам се не­из­мер­но ди­вио и ко­ји је, то сад сло­бод­но мо­гу ре­ћи, имао пот­пу­ну власт на­да мном, са­да је из­гле­дао до­бро­ду­шно упла­ше­но, на­ив­но, збу­ње­но и та­ко нео­про­сти­во про­сеч­но.

Ни­сам ни слу­тио та­да да су то пр­ви зна­ци Еду­ар­до­ве бо­ле­сти.

Он ви­ше ни­је био ни при­бран ни хла­дан ни ста­ло­жен, ни­је би­ло у ње­му ви­ше ни­че­га од оног уз­др­жа­ног лор­дов­ског др­жа­ња ко­је је зра­чи­ло ауто­ри­те­том и гор­до­шћу и ко­је је та­ко стра­сно узи­ма­ло сва­ки део ме­не. Ни­је би­ло ни­чег што бих мо­гао на­зва­ти мо­јим Еду­ар­дом.

А он­да се до­го­ди­ло не­што то­ли­ко нео­бич­но да, при­се­ћа­ју­ћи се то­га тре­нут­ка, ни сам не мо­гу са­свим да по­ве­ру­јем у ње­го­ву исти­ни­тост. Па ипак, ја сам то за­и­ста ви­део: ње­го­ве хлад­не зло­коб­не очи мут­на и ту­па из­ра­за на­јед­ном су се за­цр­ве­не­ле и по­че­ле да су­зе. У ужа­су сам окре­нуо гла­ву ка кру­жном то­ку ко­ји се не­пре­кид­но вр­тео и ки­снуо.

Све је од­јед­ном иш­че­зло. Го­ди­не ње­го­вог са­мо­пре­гор­ног аскет­ског ра­да на се­би гу­би­ле су свој сми­сао у јед­ном та­ко бе­сми­сле­ном тре­нут­ку. Сва мо­ја про­зрач­на, не­жна на­дах­ну­ћа не­ста­ја­ла су из­бри­са­на ње­го­вим про­стач­ким др­жа­њем. Цвет љу­ба­ви је ве­нуо. Еду­ар­да ви­ше ни­сам мо­гао да пре­по­знам. У тре­нут­ку сам осе­тио страх на­зрев­ши не­што ве­ли­ко и не­за­си­то што он ви­ше ни­је мо­гао да уто­ли. Као да се од­не­куд по­ја­ви­ла пу­ко­ти­на у са­вр­ше­ној Еду­ар­до­вој пот­пу­но­сти, ши­ре­ћи око се­бе пра­зни­ну ко­ја се ни­чим зе­маљ­ским ви­ше ни­је да­ла по­пу­ни­ти.

Не­пре­ста­но сам окре­тао гла­ву ка кру­жном то­ку, ослу­шку­ју­ћи глас спи­ке­ра ко­ји је до ме­не до­ла­зио у спо­рим не­раз­го­вет­ним шу­мо­ви­ма. По­ку­ша­вао сам да ти­ме пре­ва­рим свој чуд­ни страх од Еду­ар­да. Али зеб­ња се не­пре­кид­но уве­ћа­ва­ла,  др­ско се увла­че­ћи у мо­ју утро­бу. Ма­ло је ре­ћи да сам био збу­њен и упла­шен, био сам пре­стра­вљен.

Еду­ард је из­гле­дао као про­бу­ђе­ни мр­твац ко­га је су­сти­гло сви­та­ње.

Ње­го­ви бле­ди пр­сти до­би­ја­ли су там­ни од­сјај гро­ба. Са обра­за и оч­них ка­па­ка иш­че­за­ва­ла је бо­ја, оста­вља­ју­ћи за со­бом мер­мер­но си­во бле­ди­ло. Усне су му се сти­ска­ле у је­зи­ви из­раз смр­ти. Ње­го­ва ко­жа је са­да из­гле­да­ла ско­ро сле­пље­на за ко­сти; су­шио ју је пла­мен, ко­ји му је про­жди­рао ду­шу. Од те ва­тре  усне су му до­би­ја­ле та­ко јар­ку цр­ве­ну бо­ју, као да су иси­са­ва­ле крв мр­тва­ца. На ње­го­вом ли­цу су се ра­за­зна­ва­ли ја­сни тра­го­ви рас­па­да­ња све­га што је тре­ну­так пре то­га чи­ни­ло ње­го­во би­ће.

Све ми је из­гле­да­ло та­ко бе­сми­сле­но и не­при­род­но. На­пре­гао сам сво­ја чу­ла, не бих ли про­на­шао узрок Еду­ар­до­вог ста­ња. Али чи­ни­ло се да сва­ка реч из спи­ке­ро­вих уста про­ла­зи кроз Еду­ар­до­ву гла­ву и по­пут еха до­ла­зи до ме­не.  Ни­шта ни­сам ра­за­зна­вао, ни­шта ни­сам раз­у­ме­вао, ни­шта ни­сам осе­ћао осим стра­шне збу­ње­но­сти и стра­ха пред Едyар­дом, ко­ји је, то мо­рам са­да ре­ћи, био  већ на иви­ци су­за. Ни­сам смео да гле­дам Еду­ар­до­ве очи. Пла­шио сам се да ће се су­зе из ње­го­вих зе­ни­ца пре­ли­ти и по­че­ти да се ко­тр­ља­ју низ обра­зе. Ни­сам же­лео то да ви­дим.

Окре­тох гла­ву.

При­ми­рио сам се. Дрх­та­ве ми­сли се ра­зи­ђо­ше по­пут ву­на­стих ма­гли. Иза њих из­ро­ни­ло је се­ћа­ње ко­је ми је до­но­си­ло но­во са­зна­ње. Па­жљи­ви­је ослу­шнух. Да... био сам го­то­во си­гу­ран да је, у мо­но­то­ном го­во­ру спи­ке­ра, Еду­ард чуо онај глас о ко­ме ми је дав­но при­чао - глас не­у­ми­ре­них и тај­но по­ко­па­них уста. Не­ис­пи­ти­ви шу­мо­ви, за­зи­да­ни ду­бо­ко у мрач­ним ту­не­ли­ма ње­го­вог се­ћа­ња, до­ла­зи­ли су у беш­чуј­ним та­ла­си­ма.

Он се са­да не­мо обра­ћао свом са­бла­сном ис­по­вед­ни­ку,  пред ко­јим се ви­ше ни­су да­ле са­кри­ти ни оне стра­шне тај­не ко­је обич­но са  чо­ве­ком од­ла­зе у гроб.

Мој по­глед је не­мир­но по­дрх­та­вао и ко­чио се услед пре­ко­мер­не жив­ча­не раз­дра­же­но­сти. На ње­го­вом ли­цу из­не­на­да сам за­па­зио је­два ви­дљи­ву про­ме­ну ко­ја се све ви­ше ис­ти­ца­ла и ши­ри­ла по­пут по­жа­ра. За­и­ста, ни­ка­да се ни је­дан чо­век за та­ко крат­ко вре­ме ни­је та­ко стра­шно про­ме­нио као Еду­ард Глен­вил.

Ис­под ње­го­вог са­мрт­ним бле­ди­лом го­то­во уна­ка­же­ног ли­ца, на­јед­ном су се по­ја­ви­ле вер­но из­ва­ја­не цр­те ње­го­ве по­кој­не мај­ке. И са­да за­дрх­тим ка­да се се­тим њи­хо­ве са­вр­ше­не иден­тич­но­сти. Гип­са­на ма­ска по­кој­ни­це би­ла је при­ле­пље­на на Еду­ар­до­во ли­це.

Ње­го­ву мај­ку ни­сам по­зна­вао. Умр­ла је на по­ро­ђа­ју, од­мах по­што се чуо Еду­ар­дов пр­ви плач. Ње­на смрт се пре­то­чи­ла у ње­гов жи­вот. Он је осе­ћао да жи­ви за­то што је она умр­ла. Она је ње­го­ву смрт пре­у­зе­ла на се­бе, на­ста­вив­ши да жи­ви кроз ње­га. Пре­зи­рао ју је због то­га. Ве­ро­вао је да је се­би иза­бра­ла бо­љи део. Про­кли­њао је ње­ну  утро­бу и стра­шан удео ко­ји му је да­ла. Бол­ни ужас ра­ђа­ња чи­нио му се као не­до­сто­јан и пр­љав из­бор у по­ре­ђе­њу са ме­ком бе­све­сном смр­ћу у слу­за­вом ма­те­рин­ском гро­бу. Мр­жња је ни­ца­ла из ње­го­ве ко­лев­ке, над ко­јом су се над­ви­ја­ла ли­ца без осме­ха, да­ри­ва­ју­ћи га не­из­ле­чи­вим осе­ћа­њем кри­ви­це за мај­чи­ну смрт и соп­стве­ни жи­вот. Жи­вео је жи­во­том ко­ји је при­па­дао њој. Пре­зир му је да­вао сна­ге да по­сто­ји све док жи­гом ни­је био иза­бран до­бив­ши та­ко но­ви сми­сао.

О то­ме се у њи­хо­вој ку­ћи ни­ка­да ни­је го­во­ри­ло.

По­сма­трао сам та­да Еду­ар­да и ни­сам мо­гао ја­сно да ра­за­бе­рем ње­го­ве од мај­чи­них цр­та. Чи­ни­ло ми се да је њен пор­трет, по ко­ме сам је и по­зна­вао, на­про­сто ожи­вео. Као да је  та плем­ки­ња из оне ма­ле зе­мље ода­кле је одав­но  про­те­ра­на, по­но­во ра­ђа­ла Еду­ар­да. Ње­на оча­ра­ва­ју­ћа ле­по­та про­же­та сна­гом и чвр­сти­ном чед­но­сти спу­сти­ла се са свог зид­ног оби­та­ва­ли­шта у свет жи­вих.

Очи Еду­ар­до­ве мај­ке су се на то­ли­ко на­чи­на мо­гле опи­са­ти да су, обич­ним људ­ским је­зи­ком, по­ста­ле нео­бја­шњи­ве... Не по­сто­је ре­чи ко­је би мо­гле да об­ја­сне очи усну­ле мај­ке, на ли­цу из­гу­бље­ног си­на, док очај­нич­ки пру­жа­ју от­пор на­до­ла­зе­ћим тми­на­ма па­кла.

Ве­ро­вао сам да се де­мон­ским при­ро­да­ма ка­ква је Еду­ар­до­ва, ова­кве ства­ри не мо­гу де­си­ти. Али не. Он ко­ме је не­ча­сти­ви ути­снуо жиг на че­ло, ко­ји се ве­зао с њим уго­во­ром и по­све­до­чио  то кр­вљу, он ко­ји се  кр­стио по ње­го­вом, ко­ји му је по­ни­зно и по­слу­шно слу­жио, ко­ме се за­ве­то­вао да не­ће во­ле­ти ни­јед­но људ­ско би­ће, од­ба­цив­ши од се­бе сва­ку љу­бав ко­ја за­гре­ва рад са­тан­ског обе­ћа­ња да ће му па­као би­ти на ко­рист, он је са­да са ужа­сом гле­дао у пра­зан не­до­хва­тан без­дан, упор­но тра­же­ћи не­ки за­у­век из­гу­бљен звук.

Кру­жни ток се вр­тео и ки­снуо, а ја сам сле­ђен че­као да се за­вр­ше ве­сти, ко­је ни­су до­но­си­ле ни­шта но­во ни за ко­га, осим за Еду­ар­да.

На кра­ју он је по­ла­ко и ду­бо­ко уз­дах­нуо, пре­ву­као ру­ком пре­ко че­ла и очи­ју, ме­ха­нич­ки за­па­лио ци­га­ре­ту и, кроз дим, на­ста­вио да гле­да у ону исту не­ви­дљи­ву тач­ку... Ка­ква су­прот­ност из­ме­ђу бол­не опу­ште­но­сти ње­го­вих цр­та и еле­гант­не, го­то­во бес­пре­кор­не то­а­ле­те... Он сам је осе­ћао ову су­прот­ност и до­бро је знао да ни­ко­ме у овом би­строу не­ће про­ма­ћи про­тив­реч­ност ко­ја је по­сто­ја­ла из­ме­ђу ње­го­ве пре­фи­ње­не то­а­ле­те и умор­на бле­ди­ла ње­го­вог ли­ца.

Че­сто сам се по­сле све­га пи­тао ка­кве је ве­зе имао тај лор­дов­ски син са оним да­ле­ким не­ра­зу­мљи­вим име­ни­ма ко­је је спи­кер са му­ком чи­тао, ко су за­пра­во ти љу­ди ко­ји су на трак­то­ри­ма но­си­ли сво­је ку­ће, ко је то бом­бар­до­ван, шта је то сру­ше­но, шта је то не­ста­ло, и да ли је Едyард због тих, та­ко не­бит­них ве­сти, био она­ко стра­шно по­ти­штен, ка­да смо се по­след­њи пут сре­ли у оном би­строу на Пи­ка­ди­ли­ју?

Уоста­лом ка­кав је то та­јан­стве­ни звук до­ла­зио из тих ве­сти?

За­и­ста не знам, ни­ти би ме све то ика­да ин­те­ре­со­ва­ло, да он ни­је био жи­жа мог жи­во­та на чи­ји сам сва­ки тре­пет био та­ко осе­тљив. Оту­да сам да­ни­ма тра­жио од­го­вор на јед­но пи­та­ње: Ко је за­пра­во Еду­ард?

ISBN: 86-7552-011-5

Карактеристике: Формат: 130 х200 mm | Обим: 239 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Ivan Jovic

Стара цена: 200.00RSD

Цена: 150.00RSD

Попуст: 50.00RSD! (25.00%)

Loading Ажурирање корпе ...

Ljudi koji su kupili ovaj predmet također su kupili