Жан Жионо, На салашу госпођица

Француски писац, Жан Жионо (рођен 1895. у Маноску, умро 1970. у Паризу) рано је заволео живот сељака, чобана и радника у провансалским планинама. Скромног и сиротињског порекла, он је, малтене самоук, читао велике класичне писце – „у то време нечувено богатство за моју душу“, како ће касније посведочити. Надахњује се делима Хомера, Хесиода, Аристофана, Есхила, Софокла, Вергилија, као и Мелвила, Витмана, Киплинга, Стивенсона и, нарочито, Стендала, чији јунак Фабрис дел Донго (Пармски картузијански манастир) необично подсећа на његовог романескног јунака Анђела Пардија (Хусар на крову).Жионо своје приче – чији су протагонисти ликови скромних али сликовитих изражајних могућности – каткад обогаћује поезијом живота на селу, где се човек, у блискости са земљом и природом, спонтано прожима врлинама. Једноставност тема у пишчевим „рустикалним“ приповестима израз је једноставности унутарњег света његових протагониста.Испољавајући антипатију према немирном и исквареном градском животу – у којем се људи клањају „златном телету“ – Жионо имплицитно указује како се у „пасторалном“ трајању може досећи исконска мудрост, наћи мир у души и можда чак понешто назрети од смисла човекове судбине.Стил овог француског књижевника обојен је префињеним сензибилитетом, али никад сентименталношћу или јефтиним осећањима. Тај стил је, штавише, у доцнијој фази његовог стваралаштва, и посебно у романима, каткад опор, редовно аналитичан, често обојен иронијом, која сугерише резерву, критику. Због критике ће пацифиста Жионо – коме је и ангажованост својствена – пострадати: у Петеновој Француској, али и после Ослобођења, у два маха ће допасти тамнице.
Ристо Лаиновић

Дела Жана Жионо
Неко из Бомиња (1920); Брежуљак (1929); Отава (1930); Усамљеност милосрђа (1932); Бацач семена (1932); Велико стадо (1932); Плавокоси Жан (1932); Звездана змија (1934); Песма света (1934); Да моја радост остане (1935); Одбијање послушности (1937); Битка у планини (1937); Терет с неба (1938); Рођење Одисеје (1938); Крај пута (1941); Животно славље (1942); Жива вода (1943); Пекарева жена (1943); Ноје (1947); Краљ се не забавља (1947); Смрт једне личности (1949); Снажне душе (1950); Велики друмови (1951); Хусар на крову (1951); Пољски млин (1952); Луда срећа (1957); Анђело (1958); Пропаст Павије (1963); Права богатства (1963); Два коњаника из олује (1965); Каруце (1965); Перуника из Сузе (1970); и – постхумно – Приче из Полу-бригаде (1972).Преводи
Мелвил: Моби Дик (у сарадњи са Xоан Смит и Лисјен Жак); Тобијас Г. С. Смолет: Експедиција Хемфрија Клинкера (у сарадњи са Катрин д’Иверноа).

Извод из дела
РУКА
Јутро је. Изашао сам из вароши тек што беше почело до зори. Сва су врела жуборила. Први сунчеви зраци су ме обасјали на брегу. А сад, ево, седећи на обронку чујем кораке човека који силази друмом. Ко ли је раноранилац што ме је претекао?

Корак је тежак, чврст и снажан, али спор. Човек као да испитује темељитост камења, знајући добро на које се може ослонити. Чујем како штапом опипава. То је слепац Фиделен. Појављује се, усправан и висок, на завоју који прави пут. Његове очи одражавају светлост сунца као два парчета стакла. На рамену му ашов. Зовем га из даљине, да се не би нагло тргнуо.

– Долазим – вели ми он.

– Баш сте поранили – кажем.

– Колико је, по прилици, сати?

– Не знам, можда четири.

– Тако сам и мислио. То сам му и рекао. Рекао сам му: „Четири је сата, пријане“, а затим ми је пало на ум: „Он то зна боље од тебе.“ Због тога сам и пошао натраг. Четири сата! Имао сам времена за још три круга.

– Негујете маслину? – питам.

– Да.

– Ко вам је рекао да је прошло четири сата?

Земљу на обронку опипава штапом, затим руком, па ми каже седајући уз шкрипу својих старих костију.

– Један црв из земље.

Настави:

– Црв из земље. Кад они излазе, пет је сати. Мени је потребно да додирнем. До мене ништа не допире кроз очи. Усахле. Стога пипам рукама.

– Пипате рукама? – кажем. – Рукама, Фиделен, онако, као кад ја дотакнем сто, или траву, или лице у човека?

Гледам крупне човекове руке са ожиљцима и грубом кожом. Руке штављене у великој кожарници, опечене, беживотне руке, прекривене љуштуром од изумрле коже као каквим рукавицама од блата.

– Боље! – вели Фиделен.

Подигне десну руку, махне, и тада наједном видим колико су окретни ови прсти, с каквом гипкошћу подрхтава овај длан, какво је умеће палца, какви прохтеви ове руке која види.

– Боље! Знате да ме је то задесило кад сам био врло млад. Једног дана на литији за Светог Панкрација. Био је мај, и топло – колико од сунца, толико од јаких испарења из земље. Ја сам гологлав, усред поднева, по највећој врућини пратио свеца. Моћник је на челу поворке носио неки Матирен, столар из Улице Опсервантин. Кад смо стигли у Богородичну цркву, ја сам ушао међу првима. Хладноћа ме је покосила по глави. Спуштали смо моћник у крипту. „Помози, малиша“, рече ми Матирен, „тешко је.“ Подметнуо сам, као Матирен, раме под моћник и помогао да спусте свете мошти. Помислио сам: „Нешто ти се пореметило у глави.“ Доле је био мрак. Отад је мрак. Изнели су ме пошто су ми пружили руке. Ништа нису говорили. Ја сам ћутао, пометен. Био сам мали. Сећам се последње ствари коју сам видео: Матиреновог рамена, једне велике воштанице која је сузила и степеница под мојим ногама. Ступио сам ногом на басамак и тад је пао мрак.
Много сам времена провео седећи на столици. Изводили су ме пред кућу. Мајка ми је непрестано говорила: „Гледај, гледај, потруди се мало.“ Ја сам се трудио, али ми је у глави и даље био мрак. Најзад сам клонуо, заплакао, пустио сам своје очи на миру, рекао не. А онда, од тог тренутка, све што је било око мене рекло је да, и ја сам прогледао.

Посматрам ову руку у трави. Додирује струк мајчине душице. Крупни прсти прелазе преко усукане стабљике, а затим дланом милују латицу.

– Сећам се младости. Беше ми никла брада. Преко пута наше куће налазила се кројачка радионица. У четири после подне кројачице су излазиле у двориште са гвозденим бунаром, знате већ, тамо где је онај стари дуд, старији од саме вароши. Оне би дошле до мене. Звале ме: „Фиделин, Фиделен“, а потом: „Ево твог штапа“, потом: „Личиш на Исуса Христа.“ А биле су умиљате док су ме додиривале, док су се на мене наслањале како бих осетио отвор на блузи, док су се смејале говорећи: „Дај руку.“ И стављале су у моју руку нешто округло и топло, нешто путено, за што сам схватио да су дојке. Али на њима је била блуза... Јадан ја! Младић, двадесетогодишњак, без очију! Разумете ли ви то, господине Жане?

– Разумем, Фиделен, знам како бих ја патио. Патња које сам био поштеђен. Никад се више нећу жалити, Фиделен. Имао сам двадесет година, и очи. Добри Бог нек ми их сачува!

– Не, није у томе ствар. Схватате ли, господине Жане, каква је то за мене била срећа? Оне нису биле злочесте. Једног дана једна од њих је дошла сама. Рекла ми је: „Пао је мрак.“ Затим: „Више се не види, светиљка на углу је разбијена!“ Потом: „То сам ја синоћ каменом разбила светиљку.“ Рекао сам: „Чуо сам те.“ „Додирни“, рече ми. Узела ми је руку и раширену је ставила на своје лице. „Додирни очи“, казала ми је, „додирни нос, дотакни уста, дотакни браду. Осећаш ли како је нежна моја кожа? Назиреш ли бразду, овде, између образа и носа? Осећаш ли како је образ обао, округао, а потом, ту, између носа и уста, овај мали руб са две косине, и даље, пређи прстима овуда, преко мојих усана: осећаш ли како су мекане? Затим, прати обрисе лица; затим, видиш, љубим ти прсте; додирни ми косу...“ „Да“, казао сам, лепа си.“ – „Зовем се Антонија“, рекла ми је. „Волим те. А ти мене?“
Заћути. Тренутак касније слегне раменима:

– Жив човек мора нешто да каже, да се нашали, зар не, господине Жане?

ISBN: 86-7552-007-7

Карактеристике: Формат: 11х18 cm | Обим: 60 стр. | Повез: брош

Цена: 80.00RSD

Loading Ажурирање корпе ...

Ljudi koji su kupili ovaj predmet također su kupili