Душан Тешић – Лужански, ПРКОС – Прилог филозофији српске историје

Душан Тешић рођен је 1939. године у Лужанима у босанској Посавини.
Радни век провео је у Политици, где је неколико деценија био екомноски коментатор.
Поред Пркоса, објавио је и књигу Западно од Оријента (2001).

 О делу

Анализа нациналног питања у књизи Пркос могла би се узети као врста предложеног модела или обрасца – како би требало истраживати и шта би све требало да обухвати српско национално питање. На овдашњем тржишту политичке литературе постоји, истина, доста књига и друге научне и публицистичке грађе о том питању. Али, у њима преовлађује садржинска некомплетност и периодична празнина. У Пркосу су, међутим, присутне све значајније фазе историјског процеса и сви садржаји српског националног питања – од времена конституисања срспке нације – народа у нацију – настанка прве Краљевине Србије половинеом ХI века до оног што је уследило до данашњих дана.

Једнако повољно се садржај Пркоса може оценити у погледи сазнајно-теоријских и идејно-политичких одлика. У њему је испоштован приступ многих теоријских метода и мтехника што је резултирало елементима научних открића и објашњења околности, кључних тренутака и судбинских догађаја у историји борбе Срба у решавању националног питања. Ово је врхунски квалитет књиге Пркос кога употпуњава већи број аутентичних исказа о готово свим кључним питањима националне интегрисаности која су по ранијим стандардима најчешће рутински и идеолошки третирана.

У Пркосу се стављају под сумњу многе предрасуде – идеолошке, пре свега, о српском националном питању, као етичког принципа и принципа функционисања националне, демократске и грађанске државе.

Извод из дела
ТЕМЕЉИ ДРЖАВНОСТИ И НАЦИОНАЛНА СУВЕРЕНОСТ

Личне способносности и амбиције српских средњовековних владара да се очува држава и прошири њена територија, мешале су се са свешћу да се једино ратовањем и освајањима може стварати велика и моћна држава. То није био Немањића изум, већ прастаро искуство човеково; они
су га само успешно следили

Национално питање лебди над Србима још из времена док су, племенски организовани у борбама са Римљанима, Илирима, Бугарима и византијском државом, освајали свој животни простор у овом поднебљу. Успешније су га решавали преци у Средњем веку него ми данас. Околности које су овај народ пратиле кроз историју, утирале су пут његовој необичној судбини каква је неке европске народе заобилазила. Највећи део одговорности за такву, час наклоњену, час ненаклоњену судбину лежи на самом српском народу; најмање би се та одговорност могла приписати Европи за коју се не може тврдити да је показивала историјску незаинтересованост за његову судбину. О њој – највише смо сами ћутали. Историја Европе историја је ратовања. Ко може избројати ратове и жртве – војничке и цивилне – пале у њима?

Демократску Европу те чињенице више не занимају: својим поданицима она је осигурала благостање и удобност живљења. Али, Срби, заједно са осталим народима југоисточне Европе, остали су у оскудици. Рат деведесетих, који је, истина, подстицала та демократска Европа, погоршао је услове живљења, а њихов напор на „очувању мира“ више нуди гаранције да ће се рат наставити него гаранције да ће потрајати мир. Рушење Југославије, државе у којој су сви Срби живели и политика коју је Запад пристрасно водио према овом народу, у току рата и после њега, оставља уверење да би кроз извесно време више Срба могло живети изван Србије него у њој самој. Таква евентуалност улива зебњу од нових оружаних сукоба: историјска литература нас учи да су се ратови обично завршавали победом једне, а поразом друге стране. Рат није партија шаха у којој постоји могућност нерешеног краја; он се и почиње зато да би се знао победник без обзира на усијаност глава које се већ на почетку проглашавају победницима. Тако литература, али у животу људи и у историји народа никад није било победника. Нити ће га бити! Постоје једино добијене битке. На страни човека само су порази.

Опасност од обнављања рата лебдеће дотле док се српски народ поново не уједини и створи јединствену државу упркос несрећном присуству међународних мировних уговора којима су се српски народ и његови лидери обавезали на ћутање. Садржина сваког од тих уговора запечаћена је гаранцијом будућих немира. Европско и светско јавно мњење нема осећања за то и остаје у уверењу да су сви око Срба жртве, а Срби су се потрудили да се такво уверење улије у њихове главе и у њима се учврсти.
Ова неугодна стварност потиче вероватно отуд што су се, од времена досељавања на Балканско полуострво пре четрнаест или петнаест векова, ретко кад у Срба на истој страни духа и мишљења нашли народ и политичка елита која се народу углавном силом наметала. Отуд, ваљда, и опојност двоструког проклетства које провејава у понашању и навикама српског човека према сваком ко му се у историји наметао као господар: своје господаре Срби су дочекивали са усхићењем и заносом који су понекад попримали изгледе колективне параноје. Када су одлазили, а одлазили су обично насилним путем – онако како су и долазили – онда су, у мери једнаког дивљења и необјашњивог заноса, господари испраћани са погрдама и клицањем заогрнутим осветничком страшћу. Као да се није осећала разлика између узвишеног чина доласка и жалосног краја испраћаја: занос је ношен истом страшћу – разлика се осећала само у интензитету радости иза које су наступали мржња и презир. Према жељама господара српски поданици подешавају своје обичаје и традицију којих се касније одричу и стиде.

Опојност двоструког проклетства захватала је кроз историју све – најпре властелу и свештенство, војсковође и дворјане, у каснијим временима раднике и сељаке, војнике и интелигенцију, студенте, ђаке и омладину, старце, жене и децу; нико није био слободан од ње. Такав раскол у колективном понашању чини основу нашег ћутања и немира: између доласка и одласка траје период ћутања, а онда настају немири узроковани несрећом коју остављају иза себе. Овде се однос ћутања и немира не завршава. Што су господари бивали силнији и више несреће остављали иза себе, нека их је сила на необјашњив начин уздизала до светачких висина с којих су привлачили библијска осећања поданика и освајали незаслужена признања у којима се све заборавља и све прашта. Историја добија неуверљива тумачења и нестварне димензије. Ученим главама ова истина није недоступна: историјска литература и књижевност препуне су таквих величина које се у кризним временима, као молитва пред верника, народу подастиру благородности – личности које понекад нису достојне ни имена ни историје. А, улазе у историју и смештају се у висине с којих нас, док се – као апостоли кад се нестрпљиво тискају око „божанске трпезе“ – опомињу на себе, остављајући нам у наслеђе само горка сећања и неупотребљиве тестаменте. Има их који су канонизирани – постали су свеци, а заоставштина што су нам завештали у наслеђе наноси нам само бол и стид од себе самих. Непријатно осећање доживљавамо и када се сами међу собом представљамо да смо Срби, а у свести и осећањима никад нам довољно пркоса.

Тешко да би се и у једној умној глави могла зачети мисао о намери да се умањују заслуге оних који свом народу кротко и искрено служе. Али, током читаве историје ми живимо у присуству духовника обдарених потребом и страшћу да величају оне који величине нису достојни. Исто тако тешко схватамо нужност по којој ћемо кад-тад морати прихватити истину о томе како су се поједине личности узвисивале до светачких висина – за живота, чак, а овом су народу који представља једну од најстаријих популација Европе, чинили ствари због којих је у одређеним временима (и данашњим, на жалост) доживљавао такво понижење, непоштовање и незаинтересованост света за његову судбину каква се не показује ни за далека, аргонаутска племена која су остала изван људске цивилизације.

Људи не схватају да оно што данас преживљавају има своје узроке у давним временима и догађајима који су се збивали пре више векова... Садашње су несреће рефлексија старих грехова, само се ради о томе да се појаве личности које ће их својим примитивизмом и глупошћу подстаћи и оживети у новим околностима.

Ривалство са Византијом

Као незаборавно остаје нам доба Немањића. У распону од два века, Србија је, од малих племенских заједница раштрканих на простору Балканског полуострва, већ половином 19. века захватала његове две трећине. Немањићи, истина, нису у својим главама носили терет националног питања. Оно у то време није било мање значајно него у 18. и 19. веку када су га полуфеудалне, полукапиталистичке земље постављале као политички циљ, али је означавало нешто друкчији карактер и на други начин се решавало. Народи и државе тог времена ратовали су без прекида: рат је био основна привредна грана. За сваку нову битку стварали су се нови савези, а они су везивани за процене ко би у бици могао имати предност и каква би се корист могла извући у случају победе или пораза. Предност се одмеравала вештином, мотивима и бројношћу плаћеника, унутрашњим приликама, најчешће бунама у земљама ратом захваћеним, величином територија на које се рачунало у евентуалној победи и бројем робља које би се повело после битке. Савезништва су се склапала с најјачима, а на овим балканским просторима тукли су се Срби, Византинци, Бугари, Татари, Млечани, Дубровчани, Мађари, Арапи, Немци, Хуни, Римљани, Илири, Келти, Трачани, крсташи, Арбанаси, богумили, хришћани, мухамеданци... У тим временима и условима сретамо се са карактеристичним облицима светског поретка.

У конгломерату народа и вера чији су се интереси укрштали на Балканском простору требало је много мудрости, вештине, снаге и упорности да би се опстало. Срби су, управо, у таквим приликама створили једну од најснажнијих држава у овом делу Европе. Личне способности и амбиције српских владара да се очува држава и прошири њена територија, мешале су се са свешћу да се једино ратовањем и освајањем може стварати велика и моћна држава. То, истина, није био Немањића изум, већ прастаро искуство човеково; они само нису знали за милост када је у питању било национално јединство и очување државне целовитости. И пре Немањића, велики жупани су уједињавали српске државе. У време великог жупана Властимира, а касније Часлава Клонимировића који је Србијом владао између 931. и 960, она се простирала од Саве до мора. Граница јој је ишла десном обалом Саве од Београда до Брода, отприлике, захватајући, по свему судећи, Бања Луку, а на Јадранско море избијала је код ушћа реке Цетине. У њеном су се саставу налазила острва Брач, Хвар, Корчула, Мљет и полуострво Пељешац. Њена источна граница спуштала се од Београда, па се преко Рудника, Новог Пазара, Пећи и Скадарског језера, са обалом Јадранског мора спајала код Улциња.

Ова граница није прецизна, али је Србија половином Х века захватала отприлике та подручја са државама Рашком, Зетом, Травунијом, Захумљем и Босном. Границе су јој се, сталним ратовањем, мењале, а територија час проширивала, час смањивала. Године 1051. постала је краљевина, мада је њен први краљ Михаило признавао врховну власт Византије. Тих година њена је западна граница допирала близу реке Уне. То је краљевство касније, услед сталних дворских сукоба, пропало. Тек ће Стефан Немања, суровим борбама, ујединити српске територије у јединствену државу.
Преузимањем власти коју је велики жупан Немања задобио насилним путем и уз помоћ византијског цара Манојла Комнина, вероватно 1168, у Србији су се збиле три значајне ствари. Прво: одбачено је старо словенско обичајно право по којем је најстарији син управљао очевим имањем, а млађа му браћа у томе помагала. По том је принципу преузимана и државна власт; она је припадала прво најстаријем сину, а после њега су је преузимала браћа по старешинству. Стварање српске државе, од половине деветог века, пратили су напори да се то обичајно право очува, да би у доба Немање коначно било скршено и одбачено. Друго: започиње процес стварања наследне династије којој ће бити гарантовано право престола и круне, на једној и стварање властелинског савеза који ће такво право гарантовати, на другој страни. Ове су се две ствари показале као кључне за стварање снажне и велике државе. И, треће: назире се почетак ривалства две државе на Балканском полуострву – Византије и Србије – у којем ће се Србија постепено ослобађати вазалног односа и преузети место водеће силе у овом делу Европе.

Када је умро цар Манојло Комнин, Стефан Немања је освојио знатан део грчких територија, учврстио своју власт чак и у опакој гусарској држави у долини Неретве коју су и Млечани заобилазили. Себе је назвао Великим жупаном Србије „по милости Божјој“; сматрао се, дакле, законитим и наследним владарем којему је власт намењена од Бога и који изнад себе нема старијег. Његова је држава, поред већ поменутих простора, захватала делове Бугарске, Македоније и Грчке до Егејског мора, а на северу Поморавље, Мачву и Славонију завршавајући се на обалама Саве и Дунава. Немања је владао Србијом од 1168. до 1196. године када је, већ остарео, уступио престо срредњем сину Стефану.
Свестан греха који је починио према браћи и оцу, отевши им, уз помоћ Грка, престо, разарајући прастаро словенско обичајно право наслеђивања и управљања поседом и очевином, тражио је пута на којем би тај грех помирио са новим околностима – да управљање државом врати под старински обичај, а да међу синовима – имао их је тројицу – не изазове сукобе какве је сам водио са старијом браћом и оцем. Претходно је од великог броја жупанија, учврстио јединствену српску државу са свим државничким пословима и карактеристикама: одредио јој је престоницу и наследну власт. Осигурао је наследно право на престо лози Немањића. Са сином Растком, монашко име Сава, издејствовао је од Патријаршије у Никеји (византијско светилиште у Малој Азији) сагласност да се српска црква подигне на ранг епископије: никејски патријарх Михаило Ауторијан рукоположио је 1219. Саву за аутокефалног архиепископа Србије. Сава је од византијског цара добио на поклон опустошени и разрушени манастир на Светој Гори који је, уз очеву помоћ, обновио, а подигао је и нове манастире који су и данас очувани као својина српског народа под именом Хиландар. У њему се пред смрт и сам Немања замонашио под калуђерским именом Симеон.

Моћ световне и духовне власти

Учинивши снажном српску државу и одричући се престола, Немања је средњем сину Стефану дао управу над целом земљом са столицом у Расу и доделио му достојанство Великог жупана. Најстаријем сину Вукану доделио је на управљање Зету и Хум и подарио му титулу Великог кнеза. Зета је стајала као својина српских владара. У њој су припремани наследници престола и боравиле удовице уморених владара, али и синови који нису били у милости очевима или им је било оспоравано наследно право престола. У Зети је живела стара српска властела и црквени великодостојници и они су одгајали владарске синове и припремали их за престо. Називана је „дедина“, дедовина рода Немањића. Ту су властела и свештенство кројили и смишљали политику земље, планирали ратове и проширење граница државе и одређивали када ће ко од Немањића преузети престо који се налазио у Расу у којем је извршавано оно што је у Зети било смишљано. У њој је Милутину осигуран престо којег је преузео од старијег брата Драгутина. Одавде је Душану диктиран тренутак када ће оцу отети круну. У овоме се може тражити објашњење због чега је добијање Зете на управљање значило готово исто што и преузимање престола у Расу. Све остале српске земље, заједно са Рашком, сматране су „отачаством“.

На први поглед чини се танка разлика између „дедине“ и „отачаства“. Ако је допуштено „дедину“ схватити као појам који означава наследну својину, онда би између ње и појма „отачаство“ требало да постоји дубок смисао. „Дедина“ би морало да буде колевка или постојбина; „отачаство“ је оно што је остало од оца, могло је бити стечено и у том смислу могло је допасти или не допасти наследнику. „Дедина“ је од старина; „отачаство“ је скорашњег карактера, па су све земље, осим Зете, у јединственој држави Немањића носиле име отачаство. Временом је, утврђивањем династије Немањића на престолу, цела српска држава добила атрибут „дедина“. Тиме је Зета, духовни простор Србије, земља остала од старијих, изнивелисана са Расом, административним простором Србије у којем су постали исто. На тај је начин и Вукан који је управљао Зетом и Хумом, потпао под власт млађег брата Стефана. То му није било по вољи и побунио се са намером да брату преотме престо. Сукоб је разрешио најмлађи син Растко који се одрекао свих права на световну власт и повукао се на Свету Гору где се замонашио под именом Сава. Он је из Хиландара донео очеве мошти и над њима измирио браћу.

Синови Немањини, владали су онако какво им је владање заветовао отац – јачали су и проширивали државу. Великој и снажној Србији са развијеним институцијама државе и цркве није, у окружењу великих сила, пристајао више „атрибут“ жупаније, као облик или ниво државне организације, па је Стефан своју државу прогласио краљевином. Краљевску круну му је, према историјским изворима, доделио папа 1217. прогласивши га краљем Србије, Диоклитије, Травуније – област између Котора и Дубровника – Далмације и Хума. Начин на који је Стефан крунисан није био уобичајен: српским владарима висока су достојанства додељивана на византијском двору и у цариградској патријаршији и први пут се догодило да се неком православном владару такво достојанство додели у Риму, седишту католичке цркве. Немањићев поступак у вези са крунисањем могуће је вишеструко тумачити. Византија је нерадо гледала на могућност да Србија постане краљевина. Тим се она, истина, још не би изједначила са Царевином на Босфору, макар да је била у расулу, али је, и као Жупанија, Србија за Византију била неугодан сусед. Стефан је, с друге стране, сматрао себе једнаким византијском цару, а будући да је стајао на челу снажне државе која је према Византији војнички показивала завидан степен моћи, он је церемонију крунисања поверио папи, најмоћнијем владару Европе. Византија је оћутала пркос.

И сам папа имао је разлога да изведе овај чин. Две хришћанске цркве – у Риму и у Цариграду – вековима су се надметале која ће имати одлучујући утицај у Римском царству, у ком се надметању прва никад није одрицала намере да ову другу стави под своје окриље. Папи се одлука Немањића да га он крунише показала као ретка прилика да умањи, ионако тешко пољуљан значај византијске патријаршије. Он је уочавао како се мења однос снага између две суседне православне државе у којем је Србија јачала по основу отетих византијских територија. Ишло му је у прилог снажење Србије и радовао се тренутку у којем би у њен загрљај пао и сам Цариград. Стављањем круне на главу Немањића папа се надао да ће га, као и остале европске владаре, узети једном под своје и најпре Србе, а потом и остале православне народе привести римској цркви.
Кратко је, међутим, трајало задовољство и папе и Стефана. Ако је њихова радост ишла на рачун Цариграда, она се није налепила на брата свештеника који је имао преовлађујући утицај и у држави и у народу. Хроничари нису пропустили да запишу како је Сава, касније проглашен за свеца, укорио због таквог његовог поступка. Забрињавало га је његово приклањање католичанству: Стефан је папи пре крунисања наговестио да је рад да се покатоличи. Забринут, али и љутит што није могао да уразуми брата, Сава је напустио Србију и вратио се на Свету Гору. Ни тамо га немир и страх за православље нису напуштали и он је 1222. поново дошао у Србију. Смислио је да Стефана сам крунише, што је и учинио. То је могао извести будући да је носио висок свештенички чин и положај. Папско крунисање било је поништено. Стефан је ту околност прихватио и заборавио на обећање дато папи. Лако је прихватљива претпоставка да на њега и није озбиљно мислио: сви су Немањићи пре њега, као, уосталом, и неки византијски цареви, обећавали Риму унију – уједињење католичке и православне цркве – кад год се указала потреба за одређеном помоћи која се од Рима могла извући у случајевима одбране од непријатеља.
Стефан је прва личност у Србији која је овенчана краљевском круном због чега је назван Првовенчани, ако се не рачунају достојанственици чија је краљевина нестала много пре Немањића. Тешко се отети помисли да сав овај посао није изведен по замисли самог Саве. Приче о Савиној срxби на брата чињенице су које су записане у историјској литератури и неспорне су. Сава је неговао пријатељске односе и са Патријаршијом и са двором у Цариграду, али носила га је и снажна воља да Српску цркву одвоји од Цариградске патријаршије. Сам је био начисто с тим да тако висок циљ и важан задатак не би могао остварити без конфликта са Патријаршијом. Њему, побожном и мудром, није било до конфликта, па је своју намеру изводио постепено и плански –  Стефана је крунисао две године пре добијања самосталности Српске цркве. Византинци, свакако, нису Сави заборавили захвалност за скидање папске круне са братовљеве главе: захвалност за такав чин било је његово „унапређење“ за архиепископа српског. Ако је Сава проглашен за архиепископа, онда је и црква којој је стајао на челу морала да прерасте у архиепископију, а то је био крупан корак према аутокефалности Српске православне цркве што ће се касније и остварити. Стефан је основао манастир Жичу и прогласио је столицом српских архиепископа. У њој су крунисани српски краљеви и постављани државни и црквени поглавари. И он је, као и отац му, себе потписивао као „Стефан, по милости Божјој венчани први краљ...“

Тако су браћа, допуњујући се на различитим пословима – државничким и црквеним – уређивала државу. Србија се, као краљевина, издигла до степена великих европских сила. На плану црквених послова утврђено је свештеничко поглаварство, уређена су епископства и постављен архиепископ с правом да га бирају српски епископи. Потврђена је столица архиепископије у манастиру Жичи, а за престоницу државе одређен је град Рас.

Стефанови синови – била су их четворица, од којих су тројица седела на престолу – очували су и чак нешто увећали територију државе, нарочито за владавине трећег сина Уроша Првог. Он се оженио Јеленом чије порекло није поуздано утврђено. Неки историчари тврде да вуче немачко порекло, други уверавају да је била Гркиња, трећи мисле да је потицала из француске породице Анжујских која је владала Напуљским краљевством и неким грчким острвима. Оно што је недвосмислено јесте да је била католкиња. С њом је Урош имао два сина – Драгутина и Милутина. Није јасно зашто се колебао око тога коме ће оставити престо. Најпре га је био наменио Драгутину, старијем сину, па се предомислио и обећао га млађем Милутину. Разљућен тим поступком Драгутин је, уз помоћ угарске војске, збацио оца са престола и сам засео на њега. Урош се склонио у Драч где је и умро 1272. Моћно свештенство и племство сматрало је да је млађи Милутин способнији од брата, па је Драгутина, после три године његове владавине, навело на покајање због протеривања оца и његове изненадне смрти; Драгутин се одрекао престола у корист Милутина, с тим да престо, после Милутинове смрти, преузме Драгутинов син Владислав.

Везе са Римом и Цариградом

За Милутина, који је себе назвао Урош Други, хроничари тврде да је био човек изузетних способности, довитљив и лукав, али вероломан. И пркосан. Успешно се носио са суседима и проширивао границе своје државе. Смишљено је, на унутрашњем плану, везивао властелу и свештенство за себе, градио је цркве и манастире и поклањао им силна имања и села заједно са људима. Подизао је и даривао цркве у Грчкој – у Солуну и Цариграду, на Атону и у Хиландару, слао је дарове на Синај, а у Јерусалиму је саградио цркву архангелима Михаилу и Гаврилу.

Папи је 1308. дао чврсто обећање да ће приступити римској цркви и Србе превести у католичанство. Посредством мајке Јелене (Анжујске?), уверавао га је да ће, превођењем Срба у католичанство, истребити богумиле у Босни. Кад му је папа послао изасланике ради преобраћања, Милутин их је вратио у Рим с поруком Светом Оцу да он то не може учинити јер би тиме навукао гнев народа и свештенства које је више привржено Истоку. Папа се зарекао да ће против њега покренути крсташки рат и на тај поход дићи читаву Западну Европу. Милутина су од освете Европљана спасили стални немири и ратови међу католичким земљама и походи крсташа на исламске земље у северној Африци и на Средњем истоку.

Оженио се ћерком тесалијског севастократора – заповедника царске војске у овој грчкој покрајини. Отимао је од Михаила Палеолога, византијског цара, делове државе у чему га није могла спречити уједињена грчка, татарска, турска и франачка војска. Границе српске државе проширио је многим областима и градовима до Солуна и Атонске горе, на западу до Дрине и на северу до Дунава. Босну је добио у мираз женидбом Јелисавете, сестре угарског краља Ладислава и Катарине, жене Драгутинове, пошто је прву жену отпустио као нероткињу. Јелисавета му је родила кћи Зорицу коју је обећао Карлу Анжујском, млађем сину француског краља Филипа Четвртог. Другу кћер Неду или Ану, удао је за Михаила Страшимировића, видинског владара, најближе бугарске покрајине Србији. Да би отклонио опасност од Татара који су постављали владаре на бугарски престо, и приближавали се српској граници, отпустио је жену Јелисавету и оженио се Аном, сестром или ћерком бугарског цара Ђорђа Тертера који је признавао татарску власт. Грчки цар Андроник, да би осигурао пријатељство са четрдесетогодишњим Милутином, дао му је осмогодишњу кћер Симониду за жену. Андроникова жена, царица Ирина, спремала му је византијски престо, слала му новац и своја два сина упутила у Србију. С њом је Милутин ковао план да сједини две државе, пошто је ослабљену Византију бранио од Турака и Персијанаца.

План о сједињењу осујетила је српска властела. Видевши два Иринина сина у Србији, а суочени са Милутиновом одлучношћу да сједини Србију у експанзији и Византију у расулу, властела и свештенство, који су имали одлучујући утицај на устоличавање српских владара, осетили су у таквој замисли могућност да би на српски престо могли засести Грци. Милутин по свој прилици није намеравао да престо уступи Драгутиновом сину Владиславу како је било договорено када се Драгутин одрекао престола. Према хроничарима, није намеравао ни да га уступи једном од својих синова – Стефану Урошу или Константину за које историчари верују да су били незаконити синови. Врло су оскудне и непотпуне чињенице о њиховом пореклу с мајчине стране. Литература из тог времена објашњава да је прва Милутинова жена била нероткиња, другу је отерао, трећа је била дете за коју неки историчари, такође, тврде да је била нероткиња. За Стефана се не зна поуздано ко га је родио; Константина је изгледа родила Симонидина старија сестра Марија. Историчар Јиречек тврди да Константин потиче из првог брака са Гркињом из Тесалије, па би по томе требало и да је старији од Стефана. Он пише да је Милутин Константина одредио за наследника.
Милутин је, ипак, оба сина држао подаље од престола – у Зети, највероватније одвојене једног од другог. Обичај или правило налагали су српским владарима да за живота одлуче којем ће сину оставити престо и тог су се обичаја, углавном, држали. Само, Милутин није о томе оставио видљивог трага. Тако се бар тврди у историјској литератури, па је властела наговорила Стефана Уроша да на оца дигне војску. Стефан је послушао, али није успео: отац га је савладао, ослепио га и протерао у Цариград. Има тврдњи да га је ослепила маћеха Симонида без очевог знања. Милутин је скончао свој живот 1321. као „Стефан Урош у Христа Бога благоверни и христољубиви краљ и самодржац српских земаља“, а да себи није одредио наследника.

Као што је увек бивало, властела је о томе одлучила. Она се и у овом послу држала интереса земље, али и својих сопствених. Драгутиновом сину Владиславу је, после Милутина, припадало право престола. Њему, међутим, околности нису биле наклоњене. Отац га је, кад је сишао с престола, одвео у Београд, који је са Мачвом и Сремом добио у мираз од угарског краља Стефана Петог, где се настанио и у њему остао до краја живота. Живећи далеко од престонице и текућих политичких догађаја, а будући да је био једини претендент на престо који није боравио у Зети где је властела припремала наследнике владаре, Владислав је једноставно био заборављен. У каснијим годинама доживео је и несрећу: Милутин га је утамничио после очеве смрти и тамо га дуго држао.

Стефану Урошу, Милутиновом сину, вид се необјашњиво извесно повратио и он је из Цариграда прешао у Зету где га је властела прихватила и исказала му верност. Њој је ишло у рачун да на престолу има одлучног, храброг и ратоборног владара, способног да брани српске територије и осваја нове. О Владиславу су мало знали, а Стефан је растао уз њих и испољавао особине и карактер какав је одговарао њиховим погледима. Занемарили су то што се није знало да ли је био законит или незаконит син: само у случајевима црквеног венчања деца су признавана као законита. Будући да је Милутин имао четири брака, а да је црква признавала само први, склопљен пред олтаром, то се деца рођена од жена које нису имале прилике да свештенику „пољубе руку“ на венчању, нису сматрала законитом. Отуд сва компликованост са Милутиновим синовима и њиховим правом на престо. Ред у наслеђивању ионако је био поремећен, па је браћи Урошу и Константину препуштено да се договоре који ће од њих да преузме престо. Браћа су то разрешила на бојном пољу; Константин је у сукобу убијен и – ствар је била решена.

ISBN: 86-7552-010-7

Карактеристике: Формат: 125 х200 mm | Обим: 467 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Цена: 0.00RSD

Loading Ажурирање корпе ...