Драга Гавриловић, Изабрана проза Драге Гавриловић

Драгиња (Драга) Гавриловић је рођена 14. марта 1854. у Српској Црњи.
Основну школу похађала је у Новом Саду, а у Сомбору Учитељску школу коју завршава 1878.
Од 1880. до пензионисања 1911. године, радила је у Српској Црњи, као српска народна учитељица.
Објављивањем Девојачког романа у листу Јавор, у наставцима, током 1889. Драга Гавриловић постаје прва жена романописац у српској књижевности.
Знала је мађарски и немачки језик.
Умрла је од туберкулозе, 1917. године у Српској Црњи, у 63. години живота.

Поезију, прозу, песме за децу и чланке објављивала је у Јавору (где су објављене две њене најобимније прозе – Из учитељичког живота /1884/ који поједини историчари књижевности сврставају у роман и Девојачки роман /1889/); затим у листовима Стармали, Садашњост, Невен, Орао, као и Hacfelder zeitung на немачком.
Према списку саме Драге Гавриловић, пронађеном у њеној заоставштини, уз два наведена дела објавила је тринаест приповедака, неколико полемичких чланака и неколико дечјих песама. Необјављени,  а сада изгубљени, остали су рукописи Сеоски роман и неколико приповедака и чланака на српском и немачком језику.
Сабрана дела Драге Гавриловић у две књиге објављена су 1990. у издању Књижевне заједнице Кикинде, а књига изабраних прича У међупростору у издању Књижевне општине Вршац 2004. године.


Извод из дела

Разуме се, ону лепшу

Госпођице Даница и Аница рођене су сестре. Обе су једнако лепе, једнако васпитане, једнаких способности за добро и зло и напослетку једнаког и мираза; само некако нису једнаке среће. Даница је годину старија од сестре, па нико ни да запита за њу, као и да није за удају, а за Аницом „да покрјају вратове“...
То је дало госпођу Персу Јовић, матер им, у велику бригу. Не би хтела да удаје кћери „преко реда“, а овдашњи и страни „јављају се“ тек за Аницу. Није била „сујеверна“ већ „воспитана“ жена, ал’ готово да верује баба Ани пударуши да је ту „метут прест“...
Умало није одржала, по упутству баба Ане „девет метанија“ – ако неће помоћи, шкодити не може!...
Али није се само она бринула о Даници; бринуо се о њој и деда Марко Љубић ондашњи трговац. Даница је била добро и умиљато „дете“, па како не би? Особито како је добро живио с њезиним дедом, па и оцем, покојним попом Јовићем.

I
Једнога дана дође деда Марко сав зајапурен Јовићима. Има важна и брза посла, а отакао је вино па се уморио...
– Море, сна’о, што ти не удајеш Даницу? – поче онако „с неба, па у ребра“, по своме трговачком начину, чим остаде насамо с домаћицом.
– Боже, чико, како то питате? Како ћу је удати, кад је дете тешке среће. Ко год се јави, све за Аницу.
– Хм! А ти бар удај то пашче. (Назив „пашче“ био је код деде тепање.)
– ’Ди би ја давала децу „преко реда“.
– Аха! Сад си погодила и ти ред, а кад сам ти говорио: „Жено, жено, ред држи свет; не води први пут на игранку обадве кћери заједно.“ Смејеш се и ти и она моја матора луца. „Шта то фали“, мудрујете ви, лепе су обадве, па ко попа ко попадију... Ето вам сад попа и попадија! – рече деда љутито, па стаде истресати лулу.
– Па зар није тако, чико, укус је различит; само је моја сирота Даница тешке среће.
– Хм, ’ди ли ћеш ти са женом да говориш паметно!... „Укус“, „срећа“, хајд’ реци још и судбина... И то ви жене умете, тек да нисте ви криве, већ неко други...
Јовићка се насмеја.
– Смеј се, смеј, ал’ опет ја имам право. Преживио сам ја и препатио много; видиш ли ти ову седу косу?!
– Видим, чико, па зато вас и поштујем...
– Додај ми једну ватрицу – рече деда помирљивије. Напунио је био лулу, па се опет сместио на канабе. Кад је повукао неколико димова поче опет, но сада много блаже.
– Видио сам ја још онда да ти посао не ваља. Нема ту, ћерко, судбине, ни среће, већ како удробиш онако ћеш кусати...
– Е, да, има чико и судбине – упаде му у реч Јовићка.
– Кажем ја...
– Немојте се срдити; само сам хтела рећи да...
– Да ниси ти крива – смејао се деда – ал’ мене не превари. Знам ја где лежи зец... Одавна ја чујем „лепша“ и „ружнија“ Јовићкина кћи, а овамо баш да метнеш на кантар не би ни за длаку уступале једна другој; та не знаш у коју ћеш пре да погледиш!...
– Та то је оно што кажем да је Даница тешке среће.
– Чт! Нема ту срећа посла. Није требало да обадве девојке уједанпут водиш на игранку, па то је...
– О, часни је пот’рô с игранком! Шта је она крива? – љутила се озбиљно госпођа Перса.
– Много, много. Прва игранка то је за девојку што за богослова ил’ препаранда прва професорска оцена – философирао је деда – ако им паднеш први пут у вољу, благо теби, а ако не стечеш први пут симпатију боље се сели; после можеш из рукава мудрост лити, нећеш се аснити; остаћеш увек незналица и глупак... Па то је видиш, фалинка била код тебе. Накинђурила си обадве девојке па хајд’ ш њима на изложбу уједанпут, а кад тамо, хе-хе-хе (и деда се засмеја), навејао случај више љубитеља плаве него црне косе; а женске торокуше и они жутокљуни удри после кô у бубањ: Даница ружнија од Анице...
– Боже, чико, како ви схваћате ту ствар; та од тога доба прошло је више година, а свет је виђао њих и после заједно...
– Дабоме, ал’ ком је стало да испитује је л’ тако. За ким повичу: „курја“ – остаде до смрти... За то не износи и оно на пазар што ти није на продају, јер нећеш продати ни једно ни друго...
– Та то су чико, тек трговачки назори!
– Хе, хе, трговачки назори. А да шта је цео свет него трговина? Јест, трговина боме, и то не као што је била некада поштена, него онако вашарска, чивуцка „што закачиш, одери“...
– Хајде, нека је и тако; али ћете тек допустити, да је Даница теже среће. Укус је различит, па што да се за њу нико не нађе?
– Па већ сам ти казао. Па онда, зар ти не видиш да је мода окупирала већ и укус... Зар се ви женскиње поводите за својим укусом кад носите копите у коси и на врату, и оно седло у хаљини?!... Па тако вам и мушки кад се жене. Нека само има мираза и нека тек један викне „лепа је“, па да видиш чуда, заљубиће се у њену лепоту и они што је ни видели нису...
– Варате се чико, има света који се поводи и за својим укусом.
– Има! Па ди су? – рече љутито деда – Ето и овај токорсе образован човек и фишкал, па шта ми пише?! – Ту деда извади из џепа неко писмо и стаде читати:
Велештовани чико!
Чуо сам да у вашем селу у госпође Јовићке две кћери, од којих је једна особито лепа. Молим вас дакле лепо, јавите ми, је ли истина да има три хиљаде мираза, и има ли изгледа да ћу је добити, па да дођем да је испросим.
С поздравом вама и стрини,
Ваш синовац Љубић

– Та то је Јоца, вашега брата син. Кад је био мали видила сам га једанпут.
– Дабоме да је он – љутио се деда – ал’ звекан као и други. Он не вели ако су ваљане девојке, доћу да их видим, па која ми се допадне, него само ’оће ону лепшу, а муку му, која је лепша – и ту се деда опет засмеја. – Ал’ ништа – настави затим – само ти сна’о, кажи, би л’ дала за њега своје дете? Момак је друкчије ваљан ; кеца не познаје а није ни пијанац...
– Па како не би. Куд ћу боље прилике, особито кад велите да је и поштен; само ми је ко мало тешко преко реда.
– Хе-хе-хе, преко реда – смејао се опет деда – ал’ шта ћеш, кад није друкчије. Само ти сна’о немој ништа да говориш деци унапред, а у недељу пошљи их овде нама у посету. Стрина их одавно ишчекује.

II
Идуће недеље стадоше пред капијом деда Марка Љубића елегантна кола; у њих беху упрегнута два красна „зеленка“, а из њих скочи још елегантније одевен човек.
– Гледај мог синовца, по параграфу и пропису се и воза... Ди би фишкал сео на проста кола – смејао се деда поздрављајући се с њим.
– Једанпут се човек жени – примети млађи Љубић улазећи у кућу.
– И ти смислио да се жениш? – питаше деда свог госта, кад су већ ручали, о свачем се наразговарали и ревносно отпочели пуштати димове.
– Време је – рече синовац.
– Боме и јесте. Још коју годину па ћеш ме стићи. Већ сад си просед; али није ни чудо, ноћу „сушити чаше“ и „вребати кеца“, дању опет превртати оне параграфе, па правити од црнога бело...
– То нам је занат – смејао се синовац. – Него чико, знате ли ви позитивно да ће Јовићка поред кћери дати све три хиљаде одмах на венчању?
– Да не знам, како бих ти могао писати. Него коју њезину кћер ти ’оћеш?
– Разуме се, ону лепшу! – узвикну чисто Љубић – Шта ће ми она ружнија ?!...
Деда се насмеја.
– Знао сам да ћеш тако рећи – рече затим – Али која је лепша?
– Чуо сам да је она млађа – беше синовчев одговор.
– Дакле Даница?! – рече одсечно деда, па се накашља и поче истресати лулу...
– Не знам им имена, али тако сам чуо.
– Тако, тако – рече сад враголастим осмејом деда – и Аница је красно чељаде, ал’ Даничине црне очи па гавранаста коса, занеће свакога...
– Црномањаста? – питаше синовац радознало. – А мени као да рекоше, да има плаву косу.
– Аница је плавуша, а у Данице је коса црна – рече деда пунећи лулу. – Виђам децу сваки дан па ти то могу казати извесно...
– Могуће је. Нисам на то ни пазио толико; само сам чуо да је врло лепа, много лепша од старије кћери.
Утом се зачу разговор у ходнику, и стрина уђе с Даницом и Аницом у собу.
– Доктор Љубић, мој синовац; Даница и Аница Јовићеве, моје синовице – упознавао их је још с врата и на брзу руку деда.
– На тај смо начин и род – осмехну се Љубић.
– Брат и сестре – рече Аница умиљато, па му пружи руку пре но Даница.
„Гле, маторке, како је предусретљива!“, мишљаше Љубић погледавши је летимице, па чисто истрже своју из њезине руке и пружи је Даници.
Топао, иако испитујући поглед и нежан стисак руке његове доведе Даницу у забуну, те за часак обори очи; а кад их је опет подигла не беше у њима оног равнодушног поноситог израза којим је све досада сретала нежељени мушки свет.
Шта ће? Први пут у свом животу стекла је и она намах и заузела „на јуриш“ нечију симпатију, па како би и могла бити равнодушна?!...
– Красна деца, шта велиш? – питаше деда синовца свога, док се „скидаху“ гошће.
– Тако је, као што сам чуо. Даница је заиста венус, а она друга као и свака маторка, кад хоће да игра улогу наивне.
–То се понашање, додуше, старијој не пристоји... али и она је дивна. Погледај је само доле. Укус је различит...
– Ех, што је лепо, лепо је за свакога. Два пута два је увек четири – философирао је Љубић, а поглед му оде за Даницом...
„Хајд’ хајд’, само ти философиши“, мишљаше деда; „али кад ви фишкали можете начинити од црнога бело, што не бисмо ми прости људи истесали од два пут два – шест...“
Затим се спусти деда у своју наслоњачу и поче задовољно пуштати димове, овде-онде бацајући летимичан поглед на свога синовца и гошће.
Замало отпоче жив разговор.
Љубић не скидаше ока са Данице. Свака његова реч беше управљена њој а с Аницом је прозборио онако „из учтивости“ тек покоју реч, при томе је погледао равнодушно и летимице и са осмејом на уснама који као да хтеде рећи: залуд стриче дуван деваш, не издува чега немаш!...
Аница га у почетку посматарше изненађено, затим се поче сама плести у разговор са удвојеном умиљатошћу; но кад јој паде у очи онај осмех на уснама његовим, напрћи усташца окрете главу гордо од њега, па се задуби у посматрање слика на столу.
Обе девојке беху сада као преображене. Даница изгледаше као ведра чаробна мајска ноћ, а Аница личаше додуше мајскоме дану али – облачном...
– Сирото дете! – мишљаше деда, па устаде и приђе Аници у намери да је својим ћеретањем развесели. Но и то не поможе. Она остаде суморна и хладна – лед што се с Даничиног срца топити почео поскорушио се у грудима њезиним...

III
– Теби се канда допада Даница? – питаше стрина синовца кад су гошће отишле.
–Више но што би требало – беше расејан одговор Љубићев.
–Зашто? Красна је и вредна то девојка. Ја је волим кô своје дете; само јој ко мало смеће сестра... а као што видим обадве су лепе.
– Зар их Јовићка не би дала преко реда?
Стрина га зачуђено погледа.
– Боље иди ти „матора“ па спреми добру вечеру, а за друго се не брини! Проводаџија мора најпре омастити грло – смејао се на то деда.
– Идем, идем.
И стрина изађе весело у кујну.
– Ја сад идем да наговорим Јовићку да ти даде Даницу. Ти се, међутим, док стрина зготови вечеру прођи мало по селу – рече деда кад је стрина изашла.
Синовац га послуша и оде.
Деда затим обуче свој „герок“, метну шешир и узе лулу и штап, па изађе у кујну.
– Куда ћеш? – питаше стрина.
– Идем да се разговорим с Персом.
– Иди, иди! Па гледај да се што пре прстенују. Све се бојим да се не окрене за Аницом. Чуо си да већ пита ’оће л’ дати преко реда; а баш би ми жао било сироте Данице, волим је кô своју душу.
– Знаш ти шта волеш, кô и онај зевзек што оде...
И деда изађе на улицу.

IV
– Но сна’о, деца се видила, па ’оћеш ли ми дати дете за синовца? – рече деда Јовићки, кад се уверио да „деца“ нису у соби.
– А коју?
– Разуме се, ону лепшу – и деда се накашља.
– Хо, Боже! Како ћу преко реда?
– Шта ћу ти; друкчије није. Ону другу неће честито ни да погледи...
– О сирото и несрећно моје дете! Па шта ће рећи и свет?!
– Брини се ти само за свет. Његово те торокање и довело до овога...
– Па кад није друкчјие, даћу је. Само како ћу то деци да кажем. Сирота Даница, пропашће у земљу од стида.
– ’Оће да! Валда је пала с крушке. На’ће се и за њу какав жутокљун (деда је сав нежењен мушки свет тако титулисао).
– Та јесте, но мени је тек тешко. Мати сам.
– А ти их зови овамо, да им ја кажем. Од мене ће лакше примити...
Јовићка отвори врата и викну:
– Децо, ходите мало у собу.
– Аха! Ту се нешто кува – рече Аница сестри, па је узе за руке и одвуче у собу.
– Данице ти си моје паметно дете – поче деда – па ћеш ме разумети а да ти баш прстом не покажем – Ја сам Љубићев проводаџија, па ’оћеш ли пристати да буде сватова?
Даницу обли румен, па неко време ћуташе.
– Но, па ако ти нећеш, не мора то бити – рече сад деда.
– Како хоће мати. – Прели се тихо преко Данициних усана. – Ја нисам противна.
– Слатко моје дете – рече мати у сузама, грлећи је – шта ћеш, кад је тако суђено. Доста смо оклевали, а деда вели да је ваљан момак па нек’ се сврши у Божије име.
Даница је пољуби у руку па са сузним очима нагло оде из собе.
– Сад сам ја поличарка – рече Аница, па загрли матер и стаде скакутати око ње.
Деда се тресао од смеха, а мати је за часак зачуђено посматраше; затим је загрли и уздишући рече:
– Враже мали, зато си и запињала свакоме за око...
– Мани сад то – рече деда – него боље пошаљи по попу, да их вечерас прстенујемо. Мој младожења сутра зором одлази.
– Боже, Боже, кога ћу да пошљем?! Слушкињу сам пустила на игру – вајкала се Јовићка.
– Кога ћеш да пошљеш. Хајде сама. Ићи ћемо бар до попине куће заједно. И ја морам кући по младожењу.
– Ја бих се и сама упутила, али треба спремити и вечеру.
–Не брините се мамице – тешила је Аница. – Зготовићемо ми вечеру и без вас. Само наредите што хоћете.
– Закољите коју кокош па скувајте киселу чорбу; испеците једно прасе и ћурка и умесите крофне; само пазите да вам се печење лепо испече, а крофне да не прекисну...
И Јовићка огрте свој „мантил“ па пође са дедом.
На врати мало застаде па шапну Аници на ухо:
– Пази на Даницу, јако ми је узрујана.
– Е да, не брините се ви. С њеном је вољом – рече Аница, па оде да са сестром хватати живину...

V
Деда стиже дома, а после неколико тренутака дође и Љубић.
– Ствар је свршена. Девојка ’оће а и Јовићка пристаје! – викну деда чим га је угледао на вратима.
Љубићу се лице разведри.
– Па шта сад? Како сте уговорили? – питаше.
–Ићи ћемо, обичаја ради, да те види пуница; али прстен вечерас не фали. Само јеси ли ти понео дар?
– Јесам.
– А шта ће бити од моје вечере? – рече стрина, тужно погледавши „лукумиће“ што су већ на дасци нарасли „ко душа“, па само чекају да их стринина вешта рука спусти у маст...
– Неће се две вечере свадити. Само се ти пожури. Ко зна кад ће она бити готова. Сад се тек ’вата живина – тешио је деда.
После пола сата беху већ проводаџија и младожења на путу Јовићима.
– Па немој тамо тек да пиљиш кô маче у жижак само у Даницу, него буди мало љубазнији и према Аници – световао је деда младожењу – није ти дете ништа криво, а доста јој је и онако...
– По себи се разуме. Сад ми је шогорица...
За који тренутак уђоше у двориште.
Пред њих истрча из кујне радосно Аница у лепршавој домаћој одећи са засуканим рукавима и опасаном кецељом, али и цвећем у коси.
Љубић јој љубазно пружи руку, но у души му опет одјекну:
„Кокета! И у последњем часу мора да прозанати...“
Уђоше и у кућу; и деда упознаде зета са пуницом.
Разговарало се о свачему. Пуница је „на фини начин“ исказала кол’ко даје уз кћер и испитивала о зетовљевом „стању“, а зет је опет умео још „финије“ одговором задовољити; при том је по дедином упутству и иначе био вешт – тек покаткад је погледао Даницу и то крадимице, а забављао се са пуницом, дедом и Аницом, која је с радосним лицем „све летила“ по кући. Радовала се што јој је „шогор“ тако имућан, научен и пријатан човек...
Мати је неко време зачуђено посматрала. Затим је прекорно и опомињући погледала, но она се не даде смести. Хтела је да забави „шогора“, а требало је бити и у кујни – ваљда тек не може допустити да Даница и вечерас у кујни толико ради?! Рекло би се, да хоће да покаже како уме кувати...
– Остани ти овде! – рече јој наједанпут полугласно и значајно мати. Даница ће и сама доготовити вечеру.
– Боже, мамице, како ћу је баш сада оставити саму? – прошапута она; но кад је мати строго погледа, оде снуждено приђе прозору и седе; затим згрну завесу па се загледа у звездано небо, сузе су јој навирале, сетила се како ће јој бити без сестре.
Љубић је погледа баш у том тренутку. Затим је дуже времена озбиљно посматраше и нека врста сажаљења покрену се у његовом срцу...
Деда и Јовићка баш се у исти мах препираху: које је печење слађе – прасеће или ћуреће... Он устаде и приђе Аници.
Она се трже, а у сузноме оку засија се осмејак.
Љубић се загледа у те очи...
„Гле! Очи су јој као росан поменак при изласку сунца. Право има деда што вели, да је она лепа.“
И Љубић се скоро кајаше што јој учини толику неправду. Мираз је један исти, па је могао баш и њу узети – кад је већ она на реду...
– Анице, додај деди дуванкесу. Тамо је у моме героку – трже га дедин глас из поетичног сравненија и хуманистичног расположења...
Док је Аница одскакутала по дуванкесу, врата се отворише а у собу ступи Даница зајапуреног лица од кухињске ватре и покретима Минерве или какве умиљате краљице...
Љубић се загледа у њу.
– Бадава – мишљаше лепша је од сестре. Та не би свет бадава викао да је лепотица...
Утом дође и свештеник.
– Вечера је на столу – јави Даница матери и домаћица понуди госте у другу собу.
За вечером устаде Љубић па се окрете Даници.
– Госпођице – рече свечаним но мало дрхтавим гласом – мој чика је још данас рекао госпођи матери моју жељу и донео ми од ње повољна одговора. Реците дакле и ви пред свима примате ли вољно моју понуду и хоћете ли бити сапутница мога живота?
– Хоћу – прели се тихо преко Даничиних усана.
– Зар њу?! – узвикну Јовићка и скочи са свог места, те зачуђено гледаше час у деду час у Љубића и Даницу.
– Ја сам чики рекао да желим госпођицу Даницу – извињавао се збуњено Љубић.
– Ништа, ништа синко – блажио је деда – ниси ти крив већ проклета слична имена. Даница и Аница, па можда сам се овако стар и смео.
Затим се наже на ухо, од чуда скамњеној домаћици, па јој шапну:
– Жено, не квари ми посла, већ благослови децу, а шала нека ти је за оно што си водила без моје воље први пут на игранку обадве кћери уједанпут...
Јовићки спаде копрена с очију а и камен са срца...
Грцајући се у смеху и плачу и бришући сузе радости окрете се напослетку Љубићу и рече:
– Па кад је тако, нека сте синко и с њоме благословени! – па се опет засмеја.
– Оче! Благослови децу – рече деда попу и узе чашу у руке.
Свештеник је све неразумевајући гледао, но кад виде да је Љубић пришао Даници и узео је за руку, с мирном савешћу их прстенова...

***
Већ идућега дана дознао је Љубић за дедин „маневар“. Слатко се насмејао и уверавао да би му се Даница и без тога више допала од Анице. Деда на то ћути па се тек смеши, а у себи мисли: видели бисмо...

ISBN: 86-7552-023-1

Карактеристике: Формат: 155 х230 mm | Обим: 376 стр. | Повез: тврд повез |Писмо: ћирилица

Стара цена: 600.00RSD

Цена: 400.00RSD

Попуст: 200.00RSD! (33.33%)

Loading Ажурирање корпе ...