Вјачеслав Иванов, Плава звер

Вјачеслав Иванов (1929, Москва) је филолог, лингвиста, теоретичар и историчар културе и један од твораца интелектуалног живота у својој домовини у другој половини минулог столећа. Његови основни радови посвећени су упоредно-историјској граматици индоевропских језика, теорији писмености, семиотици културе, математичкој поетици и структурном проучавању језика и књижевности, индоевропеистици, фолклору и митологији. Један је од твораца Московско–тартуске школе.
Вјачеслав Иванов се свугде и увек бави истим проблемом откривања основних механизама човекове духовне делатности, што демонстрира путем безбројних разноврсних, конкретних примера енциклопедијског карактера.
Одрастао је у интелектуалној средини. Његов отац је познати писац Всеволд Иванов, а мајка Тамара била је глумица у мајерхољдовом авангардном позоришту. Захваљујући родитељима и њиховим пријатељима „Кома“ (тако су га сви звали, а зову и данас) је добио изврсно образовање, рано је почео да пише песме, есеје, прозна дела – много тога никад није угледало светлост дана. Студирао је на Московском универзитету романску и германску филологију, санскрит, као и индоевропску проблематику. Докторирао је из хетитске и индоевропске проблематике (1995).
Предавао је на МГУ упоредну и општу лингвистику све док 1958. није удаљен због „случаја Бориса Пастернака“. Свој научно-истраживачки рад наставио је у институтима РАН.
Године 1988. враћен је на МГУ – као шеф новооснованог одељења за теорију и историју светске културе и директор научноистраживачког института за исту област.

Своју редовну научну и наставну делатност Вјачеслав Иванов остварује како у Русији, тако и на америчким универзитетима (Јелу, Стенфорду, а последњих година на Калифорнијском универзитету, на одељењу за словенске језике и књижевности и индоевропске студије).

Вјачеслав Иванов је члан Руске академије наука, Латвијске академије наука, академија Велике Британије и САД.

Садржај

О делу
Својим успоменама Вјачеслав Иванов исписује јединствену сентименталну историју руске културе совјетске ере. Јунаци Плаве звери су личности које је сусретао још од детињства, а које су значајно обележиле руску уметност ХХ века: Борис Пастернак, Серапионова браћа, Алексеј Толстој, Ана Ахматова, Јосиф Бродски, Андреј Тарковски, Виктор Шкловски, Вењамин Каверин и многи други.

Извод из дела
У свакодневним разговорима, у прихватању живота сваког часа (често веселом), у прихватању природе, за сваког ко је био у Пастернаковом окружењу он је остајао онај непоновљиво оригинални песник, који је највише оваплоћен у његовим раним стиховима. Зато је тако тешко пренети разговоре са њим. У његовом мумлању и гунђању садржано је сасвим ново и ни са чим упоредиво виђење света. Мумлала је и гунђала нечувена поезија, бујица још неоваплоћених сликовитих утисака. Као особа која прониче, он је био колосална песничка појава. У стиховима тог позног периода, кад сам га најбоље познавао, он понекад није до краја и није потпуно откривао тај свет, очигледан за све који су га видели изблиза.

Неколико пута се повела реч о томе да му читам стихове, али то се одлагало (ја сам се устезао, плашећи се да му одузмем време које је он веома ценио). У лето 1948. године, кад су нам поново саградили летњиковац, он је био код нас у гостима и пожелео је да ме чује. Његова реакција је била позитивна, понављао је поједине стихове који су му се допали (већим делом у духу његовог тадашњег више класицистичког манира, тако је било и са преводима Бајрона, које сам други пута читао пред гостима у његовом дому). Давао је савете како прерадити стихове који су му се допали само делимично, како да се испусти небитно. Најбоље је оценио две песме са грађанском нотом. Тим поводом сећао се малобројних песника те врсте код нас, Ердмана и Кљујева.

Његова похвала и моја ондашња опседнутост мржњом према постојећем режиму подстакли су ме да напишем велику песму (или малу поему) исте врсте. Прикупио сам храброст и дошао сам да му је прочитам у лето 1950. године. Он је седео поред свог радног стола код прозора, у кабинету на другом спрату летњиковца. Рекао сам му да су стихови опасни. Он је устао и као једини знак предострожности затворио прозор, вратио се, сео и припремио се да слуша. Кад сам завршио, он је рекао да у "стиховима има снаге и снага је у самој теми". Навео је стихове који су му се допали: набрајање, заједно са неким критичким примедбама, делимично је поновљено и касније у писму упућеном мени, оно је објављено у књизи Пастернак о уметности. Додаћу оно о чему смо говорили у првом разговору. Он ме је упозорио да не злоупотребљавам стране речи, објашњавајући: "И ја сам некад покушавао то да чиним. Онда ми је изгледало да то уноси разноврсност".
Као одговор на моју политичку искреност, изгледа, испричао је како су га позвали у Лубјанку. Био је тамо први пут. Од њега су тражили да препозна рукопис којим је био написан чланак о њему, који је пронађен приликом претреса код О. В. Ивинске: њу су кратко пре тога ухапсили. Он је добро познавао аутора чланка, али се направио да никако не може да препозна рукопис. Одиграо је комедију: гледао је лист, говорећи: "Да, као да ми је нешто познато, не, није то, не, не знам". Понављао је исти трик са следећом страном. Поменуо је да су му показали код Ивинске одузету рану варијанту његовог Хамлета, која је имала епитаф из Бодлера.
Покушавао је да се сети француског стиха, погрешио је, ја сам га подсетио: "Је саис љуе ла доулеуре ест уне ноблессе униљуе (Знам да је само у патњи истинита племенитост). То моје знање, ко зна зашто, изненадило га је. И мада је пре тога молио да ником не причам о позиву у Лубјанку, желећи да ме похвали, поновио је своју причу нешто касније, у присуству мојих родитеља и других гостију. Стигавши до Бодлера, испричао је да је запео и да сам му ја рекао стих који је заборавио. "Па шта?" – упитао је неко од присутних. "Па то да Кома зна напамет или целог Бодлера, или све што је најбоље код Бодлера" – закључио је Пастернак.

У другим случајевима и он, и сав круг пријатеља мојих родитеља, мазио ме је, био пажљив, био веома дарежљив у похвалама. Али, истина је била и то, да сам и ја и моји пријатељи знали у то време не само Пастернака, већ и на разним језицима главне европске песнике који су чинили његово књижевно родословље. Једном, у летњиковцу, он се попео у моју собу да погледа неку књигу. Опазио је свеску Рилкеа и замолио да покажем шта још његово читам. Видевши моје књиге Инсел-Верлаг, рекао је: "Све то имамо код куће".
Из другог разговора знам да није имао поједине томове Рилкеових писама и узалуд их је тражио у радњи у Улици Горког (а уместо њих, са изненађењем је видео шпанско издање званичних совјетских писаца).
Други пут срео сам га касно увече у снежном (као у његовим раним стиховима) Лаврушенском. Враћао се са конзерваторијума. Тамо је срео свог сина Жењу, који је почео да му прича о енглеско-ирском песнику Јејтсу. "Раније сам знао само његове ране романтичарске стихове. А сад сам прочитао његове зреле стихове. То је дивно." Жења му је рекао да сам му ја говорио о Јејтсу. Проучавали смо нову европску поезију као непознату земљу и путеви су се пресецали.

Још неколико пута сам читао стихове Пастернаку, или другима у његовом присуству. Једном ми је рекао да му покажем написане текстове. Учинио сам то у пролеће 1958. године. Читао је моју фасциклу прилично дуго и нешто је приликом сусрета са мном из ње цитирао. Најзад, усред дана, дошао је код нас у летњиковац, доневши оно писмо упућено мени, о коме смо разговарали (волео је да општи путем писама). Кратко је поседео, опростио се, а онда је десетак минута касније дошао задихан. Заборавио је да каже да је фасциклу са мојим песмама показао Ивинској, и њој су се допале чак и више него прве песме Андреја Вознесенског (он је долазио код Пастернака и читао је њему и његовим гостима песме, једном заједно са мном). Борис Леонидович се плашио да ћу се ја увредити на његову критику и желео је да позлати пилулу. Био је блед од узбуђења. Мене је волео, али није могао да греши душу кад му се моји стихови нису допадали. Разумео сам његову озбиљност у погледу мојих писанија, знајући како се лако курталисао уопштеним фразама и комплиментима ако му се стихови нису допадали.

Неколико пута ми је Пастернак давао стихове других песника који су му били дати или послати на суд. Допадао му се циклус Стефановича, посвећен Блоку, сматрао је да су сазвучни Ањенском, ономе што је Пастернаку било блиско у поезији с почетка века. Од њега сам добио неколико свезака Шаламова (тек ослобођеног) са молбом да обележим шта је вредно пажње.

Уопште, одбијање да чита друге песнике, што је вређало Ахматову, било је код Пастернака пре декларативно него стварно. Ја сам му предао прву књигу Слуцког, с којим сам се дружио. После неког времена испоставило се да ју је читао. Рекао ми је да Слуцки заслужује пажњу. Али кад су се срели на мом рођендану, разговор није успео. Пастернак је хтео да наздрави Слуцком. "Хвала вам, ја сам већ здрав", одговорио му је овај са војничком грубошћу. Разговор два песника приликом сусрета изгледао је као да га је написао Хармс.
Још је гори био разговор са Самојловим (на Нову годину, 1960, већ пред Пастернакову смрт, код нас у летњиковцу). Касно ноћу, кад су већ сви устали од стола, седели смо нас тројица – Борис Леонидович, Дезик Самојлов (у то време мој присни пријатељ) и ја. Пастернак је очигледно хтео да поразговара са Самојловим. Овај је много попио и, не схватајући шта чини, почео је да рецитује Пастернаку своје старе стихове, где му у име младих пребацује што није одлучио на чијој је страни, црвених или белих.
За мене су и стихови (Самојлов ми их је пре тога читао, потпуно су неуспели) и понашање Дезика те ноћи до краја били нејасни: Дезик је био паметан и понекад се једноставно измотавао са стварима које се граниче са политиком (понекад се упуштао у храбре ствари, као што су почетак истраге Сињавског и Данијела, кад је помагао да се пронађу адвокати за њих, али ова линија није била доследна). Однос песника према Пастернаку одређивао је мој однос према њима: са Слуцким се пријатељство прекинуло после његовог иступања на скупу писаца против Пастернака (те исте вечери и следећег јутра ми смо дуго разговарали, он је био уплашен; сад мислим да је већ почињала његова болест), али ни Самојлов, који је са тог скупа побегао колима на југ, није тим поступком добио у мојим очима.
Ценио сам неспретност стила Слуцког и грађански дух његових стихова. Наши су се разговори више тицали политике. Од мојих песама он је издвајао баш ону дугачку, која се Пастернаку није допала.
Слуцки ми је уосталом предочавао опасност због писања таквих стихова. Али кад смо већ престали да се познајемо, понудили су ми да напишем предговор за том Цветајеве у серији "Мајстори превода". Слуцки, који је вршио редакцију тог тома серије, молио ме је телефоном да избегавам у њему политичке теме (он није био усамљен: један математичар који се раније дружио са мном и који је словио скоро као дисидент, одбио је да ми помогне да нађем нови посао, рекавши да сам у очима свих исувише везан за политику; страх од политике постајао је нека врста епидемије).
На крају крајева, баш политичке несугласице, о којима никад нисмо директно расправљали, отежавале су наредних година пријатељство са Самојловим: волео сам његов пушкинизовани лакомислени песнички лик, он је понекад злоупотребљавао могућност – бити ништавнији од осталих. Али његов "Пестељ, песник и Ана", кога ми је прочитао чим га је написао – случајно смо се срели у Дому књижевника – очарао ме је као и неколико других песама из тог времена.

А он је био критичан према мојим песмама, погрешно сматрајући да не желим да улазим у књижевност: ја стварно у то време нисам имао потребу за тим. Према његовим речима, био сам спреман да прихватим одговорност за свет, за Русију, али не и за књижевност. А ја сам мислио да једно искључује друго, да је улога признатог песника неспојива са оним о чему сам тада хтео да пишем.

Слуцки ми је читао много од онога што је тек сада, толико година после његове смрти, објављено. Пре раскида са Слуцким – он, Дезик и ја, а касније само Дезик и ја, често смо се сретали. Qудски смо били толико блиски да је Слуцки сматрао потребним да се са мном саветује о одлуци да ли да напусти своју ранију породицу. Ко зна зашто, ишла ми је од руке улога саветодавца у таквим стварима: Роман Јакобсон је водио једном разговор на ту тему са мном. И Пастернак је, кад сам га једном посетио у болници, почео да ми објашњава да не вреди мењати породицу. Већ је једном погрешио кад је то учинио. Према његовим речима, да је ствари посматрао онако како сада то чини, он се ни са првом женом не би разводио.

Међу штампаним стиховима које ми је, пошто сам научио да читам, отац са дивљењем показао, биле су песме Заболоцког16, које су касније ушле у Другу књигу. Њихово објављивање било је за моје родитеље догађај и они су хтели да и ја у томе учествујем, мада мојим годинама као да уопште и није одговарало такво читање (на то нико од нас није ни помишљао). Дуго – све време док је Заболоцки био у логору, па и касније – стране са овим песмама, ишчупане из лењинградског часописа, чуване су међу песничким зборницима у очевом кабинету. Волео сам наивни класицизам Друге књиге, знао сам напамет песме из ње и из првог часописног публиковања, увод за поему Руставели у преводу Заболоцког.

Средином четрдесетих година, чим је био пуштен из логора, Заболоцки је стигао у Москву.
Присуствовао сам вечери посвећеној њему у Клубу писаца. Било је врло мало света, није читао оне стихове и оне преводе које сам ја волео. Касније сам открио врлине његових Стубаца, посебно је изненађивала несумњива сличност са првим зборницима Т. С. Елиота, прожетим истом смесом гротеске и лирике; после излагања у коме сам то поменуо, М. И. Стеблин-Каменски ми је рекао да је и њему то падало на памет. Дуго времена проживео сам са Заболоцким у Дубултама, у Дому стваралаштва, понекад смо се сретали у парку, где је сатима сам седео на клупи (размишљајући о стиховима) Виђао сам га и како на станици пије пиво, али нисам хтео да га узнемиравам. Осећање изражено у стиховима Самојлова о разговору са Заболоцким у Таруси (Узалуд га узнемиравам), сметало ми је, јер је од њега, изгледа, потицало одбијање случајног општења.

Са старим лењинградским познаницима, као што је Герман, и даље је био у пријатељству и писао је за њих шаљиве стихове.

Са Заболоцким сам се упознао код Каверина, али разговор је био кратак и безначајан: запамтио сам само његову реченицу о подруму у недавно саграђеној летњој кући Каверина – "кад би се могло тамо завући и писати песме". Очигледно је био обузет мишљу о потреби да се усами. Спољни изглед и манир да говори ни на који начин нису наговештавали песника, много година касније, приликом познанства, сличним особинама ме је изненадио и Чеслав Милош.

О Заболоцком почео је да разговара са мном Пастернак годину дана пошто сам био на његовој песничкој вечери. Враћали смо се заједно у Лаврушенски из Сале стубова. Тамо су наступали лењинградски и московски песници. Ахматова и Пастернак су имали запањујући успех (о њиховој слици удвоје на тој вечери Ахматова је касније често говорила: "Седим, зарађујем резолуцију"). У разговору на повратку, дотакли смо се Блока. Пастернак је почео да прича о спору са Заболоцким. Ево шта сам тада записао:

"Заболоцки је два пута био код мене. Никад нисам био његов обожавалац. Веома ценим Хлебникова и све то, али постоји такав правац у формализму који потиче од њега. Тамо има исувише много мајсторија. Исто тако једно време после оног рата био је популаран Хелдерлин, немачки полусуманути песник из Шилеровог доба. Никад нисам могао да га схватим. Исто тако и Валери. Па ето, Заболоцки је био код мене два пута. Веома је занимљив, замршен. Али замислите – он не воли Блока. Ја не могу да замислим како се могу писати стихови, а не волети Блока. А он вероватно има такву пристрасну, разумску концепцију, Блок, то су руже и томе слично."

Вероватно приближно у исто време, или нешто раније, пада у сусрет Пастернака са Заболоцким у кући код Андроникова, где је (у једнособном стану заједно са домаћинима, њихове две кћери и дадиљом) Заболоцки живео непосредно по доласку из логора. Према речима Андроникова, Заболоцки се стално враћао на разговор о значају Хљебникова. Пастерник је избегавао да се изјасни, говорећи да му је он далек. Али при том је наводио Хљебникова. Заболоцки га је на томе ловио: "А, па ви га знате!" Мене, васпитаног на традицији Хљебникова, веома је занимао овај спор.
Још једном је, неколико година касније, Пастернак заподенуо разговор о Заболоцком. Причао је да је Заболоцки био код њега, љубио му руке, читао своје стихове који су се тог пута Пастернаку веома допали. Запазио је у њима усмереност према спољњем свету, као код Бодлера и Рилкеа, уопште као у западној поезији, а не усредсређеност према песнику, као у савременој руској поезији. Изврсна форма, изванредна тачна рима. Пастернак је обећао да ће ме позвати заједно са Заболоцким, али то се није десило.
О Заболоцком сам чуо од Пастернака још једном, кад сам дошао код њега на свечани ручак. Одмах је почео да чита почетак песме, коју је дописао тог дана: "Није лепо бити славан." Изразио је сумњу: "То личи на младог Заболоцког." Пастернак је објаснио да је поново почео да пише стихове зато што се воде разговори о издавању зборника његових стихова. Бањиков, који је састављао зборник, мислио је да ваља укључити и неколико нових песама. Пастернак је кренуо да пише, али је сумњао у ваљаност написаног. Ја сам заједно са првим гостима који су стигли, покушавао да га разуверим. Прву потпуну варијанту песме (она је тада била краћа и на неколико места се разликовала од текста који је касније штампан) Пастернак је већ после ручка дописао у свом кабинету и прочитао нам је предвече.

Ја сам већ два пута штампао своје успомене о Ахматовој. Са њом сам се боље упознао и почео чешће да се срећем у последњој деценији њеног живота. Али, још пре тога срео сам је код Пастернака. Пастернак је читао она поглавља романа кад се Живаго населио на Уралу. Гости – моја жена, ја и Журављови – већ смо се окупили, међу слушаоцима је било и деце – најмлађи Пастернаков син Qоња и пасторак Стасик Нејгауз. Пастернак је замолио своју супругу Зинаиду Николајевну за дозволу да оде по Ахматову, која је као и обично одсела на Ординки код Ардових, у близини Лаврушенског. Пре тога, он је често помињао Ахматову, свео је разговоре са њом на поезију, на њене стихове. У оно време они су у Пастернаковој свести чинили јединствену целину.

Размишљао сам о томе ко је и како успео да наговори Пастернака да буде против ње. Ахматова је била критична према роману и њена мишљења препричана Пастернаку нашкодила су њиховом пријатељству. Тада, кад смо заједно били на читању, Ахматова се више од осталих трудила да усмери разговор на расправу о прочитаним поглављима. Али, мени се чинило да је то пре свега била љубазност и жеља да не увреди аутора. Њихов последњи сусрет у нашој кући, кратко време пре Пастернакове смрти, није био успешан: Пастернак није обновио раније односе.

Између осталих прекора упућених Пастернаку, које сам имао прилике да чујем од Ахматове, био је онај који је често понављала, да он не чита никог од савременика. Узалуд сам покушавао да је разуверим. У мом присуству је Пастернак рецитовао њену песму: "Нисам са онима ја, који су напустили земљу". Ова песма била је одговор на предлог Фадејева, предат 1948. године, да се огради од оних који су га хвалили на Западу. Пастернак је народски рекао, то је понекад избијало код њега: "Боље нека ме уапсе". Он не може да се ограђује зато што не зна где пролази та граница. А најбоље је о томе написала Ахматова. Рецитовао је без запињања, као стихове који су му били добро познати.

Упркос свему, Ахматова је и даље тврдила да Пастернак не зна њене стихове. Она му је по мени послала књигу објављену после толико мука 1959. године. И била је јако љута кад јој је телефонирао и хвалио сасвим старе њене стихове из те књиге. Она је више пута наводила као пример Пушкина, који се веома трудио да нађе нешто добро код сваког савременика (нећу сад да расправљам са њом о томе).

Имала је стални избор песника средње генерације, које је сматрала да су вредни да створе читаву школу. Била је немилосрдна према Јевтушенку и Вознесенском, које је обично називала "естрадници". Издвајала је Јосифа Бродског као личност, стално окренуту откривању новог у ранијој поезији и у музици, и као песника. Била је пажљива према мојим песмама. Прочитала их је и нису јој се допале неке старе, а према нешто новијим, које сам јој читао мање-више редовно, према томе како сам их писао, била је снисходљива.

Нисам увек могао да разликујем шта јој се допало, а шта је сматрала да треба да похвали због свог става према стиховима младих. Али она је поправила неколико редова који су неразговетно звучали у две моје песме, нешто је на њену тему – о Русији – замолила да прибележим у њену свеску.

Тешко је пренети атмосферу страха и сумњи у којој је живела Ахматова. Није се случајно враћала безумљу оног бунила прогањања које је приметила у концептима Пушкиновог "Поново сам посетио". И њој је било својствено да сумњичи најближе пријатеље за издају. Чинило јој се да је непрекидно прате, да се сви њени разговори прислушкују, да је најбоље да живи у таквој кући чији је газда ухода, да је боље да се среће са обожаватељком која је засигурно доушник (судећи према недавно отвореним архивима, била је близу истини!) Сваки час правила је знак руком, који је означавао: они нас слушају.

Причала ми је да је њен једини сусрет са Цветајевом после њеног повратка из емиграције био у кући Ардових. Била је сигурна да их прате, да их прислушкују. Зато, иако је разговор дуго трајао, он се у ствари није ни обавио. Она није рекла Цветајевој оно што је хтела да каже, и мислила је да ни Цветајева из сличног разлога није могла да буде искрена са њом.

Од песника средње генерације које је Ахматова ценила више од осталих (сада су све те разлике прилично релативне), ја сам добро познавао Арсенија Александровича, Тарковског и Семјона Израиљевича Липкина. Обојицу сам срео у Дому за одмор у Переделкину, у лето пред крај рата кад је И. Н. Розанов био одушевљен песничким квизом у коме су учествовала оба млада песника, који су се вратили са фронта.

Руска поезија је пролазила испред мене у оценама њених суптилних и проницљивих зналаца. Интелектуални клуб, који је тада био у переделкинској трпезарији, одликовао се потпуном слободом судова. О стиховима Буњина и Мандељштама (чија је имена Розов укључио у свој списак) заједно са презименима других песника који су емигрирали, или које је уништила власт, говорили су невезано за њихову судбину.

Ј. Е. Голосовкор, који је кратко пре тога изашао из логора (и као што сам касније од њега сазнао, није тада имао право да живи у Москви, већ је полулегално живео у летњиковцима писаца) размишљао је о мистицизму неоплатоничара и кожном екцему који је био неизбежни пратилац. Већ из тих разговора у трпезарији, ја сам знао о акмеистичким склоностима Тарковског. Касније сам о њему чуо од Сељвинског20. Било је то за њега тешко време. На фронту је изгубио ногу. Мучили су га болови због ампутиране ноге. Можда је то био један од разлога што је Тарковски био према мени пажљив тог послератног лета кад сам ја због своје болести ногу био принуђен да опет лежим непокретан, овог пута у башти поред летње куће Сељвинског, где смо тада живели.

Тарковски је сео поред мене, причао о својој првој књизи стихова, која је тада била у штампи (на крају крајева није објављена: резолуција против Зошченка и Ахматове, објављена тог лета послужила је као знак за прекидање попустљивости цензуре и релативне слободе издаваштва током ратних година). Показивао је коректуру Пастернакове књиге и рекао да су му за први пут много дозволили (као што се испоставило после нашег разговора, ипак нису дозволили).

Поједине његове песме чуо сам и оценио већ тада, друге сам запамтио кад су их рецитовали наши заједнички познаници. Почев од средине педесетих година ми смо се често виђали. увек сам га молио да рецитује, што је он радо чинио. Те године, кад смо се срели на сахрани Заболоцког и Фаљка, за време једне од гробљанских церемонија, ја сам га подсетио на своју сталну жељу да слушам његове стихове. Одговорио је да пристаје, додавши са својим мрачним хумором да је спреман да ми рецитује, било кад, али не за време сахране.
Можда грешим, али мени се чини да сам тада био међу оним, сасвим малобројним, који су ценили Тарковског, пре свега, као песника. Једном, живећи истовремено са њим у Малејевки, договорили смо се да дођем да ми рецитује песме. Рецитовао је дуго и са заносом. Кад је завршио, његова жена је упитала: "Па јеси ли све одверглао?" Она је седела или лежала подаље, бавећи се својим послом, и не учествујући у нашем разговору. Други пут смо се договорили да ће Тарковски рецитовати и мојим родитељима. Кад је већ седео у очевом кабинету, телефонирала је пријатељица једне даме која ми је заказала састанак за то вече. Одбио сам сусрет, јер сам морао да слушам Тарковског.
Нисам пропуштао прве књижевне вечери Тарковског, у то време веома слабо посећене. На оној, која је била у Дому књижевника, запамтио сам нервозу његовог сина Андреја (било је то пре него што смо почели да пријатељујемо), премештао се с места на место, на сваки начин испољавајући свој немир и незадовољство због тога што му оца не схватају како треба. Био је у праву и делимично је покушавао да поправи несхватање оним местима у својим филмовима, где се изговарају стихови његовог оца.

Касније сам се често виђао са Тарковским у Переделкину, где сам навраћао у његову собу у Дому стваралаштва, или га пратио за време њему тешке шетње по снегу. Допадала ми се не само суморност његовог постакмеистичког високог стила. Читао је невероватне књиге (према његовим речима, он је одавно престао да чита обичну књижевност). Његови судови о прочитаном били су оригинални. После поновног издања Бабеља, говорио је о обиљу метафора код њега, а поједине духовите реченице цитирао је напамет.

Његова мрачна усредсређеност прикривана је монденом занимљивошћу, ако је у разговору учествовало неколико људи. У Малејевки, у друштву су певане песме. "А ову песму је написао мој син" (Андреја нико није познавао, још је био студент, или тек што је завршио институт): "Кад смо се срели, дивље трешње су цвале." У то време веома ми се допао тада још забрањени филм сина Тарковског Андреј Рубљов.

Пошто сам га видео, одмах сам отпутовао у Лењинград и оданде сам се спремао да пошаљем телеграм, да честитам режисеру, што му је пошло за руком да направи прави религиозни филм. Кад сам се вратио у Москву, рекао сам то Андреју (телеграм нисам послао плашећи се да он може да искомпликује и без тога тешку судбину филма и његовог аутора). Он је замишљено узвратио: "Исто ми је рекао и отац." Зачудило га је, што је за њега који верује обредно, црквено, то православна уметност. "Иако ја нисам црквени човек."

ISBN: 86-7552-015-8

Карактеристике: Формат: 110 х180 mm | Обим: 141 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Стара цена: 200.00RSD

Цена: 150.00RSD

Попуст: 50.00RSD! (25.00%)

Loading Ажурирање корпе ...

Ljudi koji su kupili ovaj predmet također su kupili