Бранислава Јевтовић, Пантомимика апсурдне слике

Бра­ни­сла­ва Јев­то­вић (1957) је ро­ђе­на у Су­бо­ти­ци. Пу­но го­ди­на је пи­са­ла кри­тич­ке есе­је (о књи­жев­но­сти, те­о­ри­ји књи­жев­но­сти, фи­ло­со­фи­ји...) об­ја­вљу­ју­ћи их по спе­ци­ја­ли­зо­ва­ним ча­со­пи­си­ма и но­ви­на­ма. Не­ке од тих ра­до­ва са­бра­ла је у две сво­је књи­ге: Ја­ну­со­вом ра­сад­ни­ку (из­да­том у Не­за­ви­сним из­да­њи­ма Сло­бо­да­на Ма­ши­ћа, 1990. го­ди­не) и у Су­фле­ру са Ле­ван­та (књи­зи ко­ја, ве­ро­ват­но, уско­ро из­ла­зи на ви­де­ло).

Објавила је следеће књиге:
Јанусов расадник, изабрани критички есеји, Београд, 1990.
Дедал међу стварима, есеји и мале приче о сликарству Велизара Крстића, Панчево, 1996.
Енергија слике, есеји и мале приче о сликарству Милоша Шобајића
Екоова укрштеница, књига-дијалог са идејном мрежом романа Фукоово клатно Умберта Ека, Београд, 2003.
У гротескном позоришту Богдана Кршића, мале приче о сликарству Богдана Кршића, Београд, 2004.
Пантомимика апсурдне слике, есеји, драме и приче о сликама-цртежима-графикама Александра Луковића-Лукијана, Београд, 2004.
Живи у Београду.


О делу

Пантомимика апсурдне слике својеврсна је зиданица склопљена од жанровског разногласја: ређалице есеја у фрагментима (забављених односом „реч и слика“ и поетиком сликара Александра Луковића - Лукијана) прате обимни аналитички есеји (разбуђени асоцијацијама ствараочевог опуса на књижевна и ликовна дела неких других аутора), па пет једночинки и, на крају, прегршт микро-прича. „Циглу по циглу” есеја-драма-прича, и сазидана је ова систематска, интердисциплинарна, али и креативно узљуљана књижевна грађевина срочена у част значајном српском мајстору кичице.

Пантомимика апсурдне слике нарочита је, јер се дотакла једног неуралгичног проблема у нашем културном ареалу: односу историје/теорије ликовне уметности према књижевној теорији. Јер методски чистунци међу тумачима ликовне уметности – као неумољиви цариници – покушавају да спрече поход књижевности на сликарство, пренебрегавајући чињеницу да је историја/теорија ликовне уметности само покушај да се пронађу прикладне речи за тумачење и вредновање појединих слика, као и да је више од 90% њених термина преузето баш из књижевне теорије – парафразира Бранислава Јевтовић мишљења значајних теоретичара визуелне уметности!

Генеза односа „реч и слика” развија се у уводном делу ове књиге. А потом, следе различити покушаја „откључавања” значења у делима ликовне уметности – усредсређена, превасходно, на резоновања Ервина Панофског, чувеног зналца визуелне уметности…

Пролазећи кроз сва та искуства историје/теорије уметности - оно њој најблискије, ауторка је моделовала према свом аршину и применила у тумачењу Лукијанових слика, закључивши да се ланац тематике, у опусу овог сликара, ниже овако: објекти из живота – посредни код (позориште Апсурда) – сликарско платно.

А како је циркус живота Лукијанова опсесивна тема, Бранислава Јевтовић је посегнула за проучавањем потенција Апсурда и његових елемената у овом ликовном опусу. Притом је чинила исто што и Лукијан: док он улази у хаљетак кловна видећи живот као вашар Обмана, дотле ауторка, емпатијом, клизи кроз догодовштине духовног и креативног зрења сликаревог, све купећи његове луцидне увиде.

У равни историјског времена – живот и јесте налик великом циркусу, сматра ауторка. Али њени увиди надилазе Лукијанове: захвално убирају летину плодног живота ствараочевог, али се потом успињу духовном вертикалом Вере и бацају смирен, свеобухватан поглед на земаљску позорницу. Јер иза света као великог глумишта – притајен је Смисао постојања!

Пантомимика апсурдне слике покушава да се дијалогом с Лукијаном и његовим делом (кроз есеје у фрагментима и кратке приче), те дијалошким монолозима слике и слике (кроз есеје подгреване ликовним асоцијацијама на дела Бројгела, Ватоа, Боша, Гоје, Де Кирика, Далија…), слике и речи (кроз есеје никле из књижевних асоцијација на дела Кафке, Мана, Гогоља, Бекета, Андрића, Хандкеа…) и слике и глуме (кроз пет урнебесних једночинки) - освоји пуноћа Истине за којом ауторка очито чезне. И то баш дијалогом са ствараоцем који је спознао дубину немоћи међуљудске комуникације чији је амблем баш та маска кловна што прикрива, али и разоткрива оно потиснуто у човеку.

Пантомимика апсурдне сликем, исто тако, сагледава моћ гротеске у Лукијановом ликовном опусу. Гротескна фигура (кловн), место (циркус) и средства (хумор-иронија-пародија) - предзнаци су једне ликовне поетике која се опире свим нормама културе, сматра Бранислава Јевтовић.

Пет једночинки – кад сени познатих писаца драма апсурда (Јонеска, Жарија, Женеа…) и неколицине њихових јунака, ауторка доводи у Лукијанов атеље и ту прави комичне заплете, делимично и у њиховом духу – и прегршт померених кратких прича (срочених у непосредном суочењу с појединим Лукијановим сликама) – најкреативнији су сегмент ове необичне књиге.

Преузмите (PDF, 99KB)

ISBN: 978-86-7552-030-6

Карактеристике: Формат: 135 х210 mm | Обим: 247 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Стара цена: 400.00RSD

Цена: 200.00RSD

Попуст: 200.00RSD! (50.00%)

Loading Ажурирање корпе ...