Бранислава Јевтовић, Енергија слике

Бра­ни­сла­ва Јев­то­вић (1957) је ро­ђе­на у Су­бо­ти­ци. Пу­но го­ди­на је пи­са­ла кри­тич­ке есе­је (о књи­жев­но­сти, те­о­ри­ји књи­жев­но­сти, фи­ло­со­фи­ји...) об­ја­вљу­ју­ћи их по спе­ци­ја­ли­зо­ва­ним ча­со­пи­си­ма и но­ви­на­ма. Не­ке од тих ра­до­ва са­бра­ла је у две сво­је књи­ге: Ја­ну­со­вом ра­сад­ни­ку (из­да­том у Не­за­ви­сним из­да­њи­ма Сло­бо­да­на Ма­ши­ћа, 1990. го­ди­не) и у Су­фле­ру са Ле­ван­та (књи­зи ко­ја, ве­ро­ват­но, уско­ро из­ла­зи на ви­де­ло).

Објавила је следеће књиге:
Јанусов расадник, изабрани критички есеји, Београд, 1990.
Дедал међу стварима, есеји и мале приче о сликарству Велизара Крстића, Панчево, 1996.
Енергија слике, есеји и мале приче о сликарству Милоша Шобајића
Екоова укрштеница, књига-дијалог са идејном мрежом романа Фукоово клатно Умберта Ека, Београд, 2003.
У гротескном позоришту Богдана Кршића, мале приче о сликарству Богдана Кршића, Београд, 2004.
Пантомимика апсурдне слике, есеји, драме и приче о сликама-цртежима-графикама Александра Луковића-Лукијана, Београд, 2004.
Живи у Београду.

О делу
Венац есеја и микро прича (сврстаних у шест блокова) о ликовном умећу Милоша Шобајића. Интерференцијом личног доживљаја и мисаоних тканица Браниславе Јевтовић са мисаоним есенцијама других аутора о неким различитим темама, настао је овај есејистички хибрид, написан у постмодерном кључу, којег красе извесна опорост, рескост, дубина увида и ''помереност'' у тумачењу.

Извод из дела
Све­ти Ђор­ђе уби­ја ажда­ју

Ро­ђе­ње хе­ро­ја/ви­те­за је фа­за у чо­ве­ко­вом зре­њу. Ви­тез је ар­хе­тип­ски пре­те­ча са­мо­стал­ног чо­ве­ка: оног ко­ји об­ја­вљу­је про­пи­се о уз­ви­ше­ном сти­лу жи­во­та: хра­бром, по­но­сном, ча­сном.

Бор­ба са ажда­јом у ду­ши, од­но­си се на усмр­ће­ње пра­ро­ди­те­ља у про­це­су мла­дић­ког зре­ња. Дво­стру­ко по­ре­кло ви­те­за (у овом слу­ча­ју, са­мог сли­ка­ра) – јер, он има два оца и две мај­ке (јед­ни су из­не­се­ни/бо­жан­ски, а дру­ги при­зем­ни/би­о­ло­шки) – као и уза­јам­на су­прот­ност лич­них и над­лич­них ро­ди­тељ­ских ли­ко­ва, чи­не пра­ву дра­му на Шо­ба­ји­ће­вим скулп­ту­ра­ма и сли­ка­ма. Дра­му ис­ка­за­ну кроз ди­вљи плес бо­ја, ли­ни­ја, сти­ла...

Тек кроз мит о хе­ро­ју/ви­те­зу Ја до­ма­ша по­зи­ци­је зре­лог му­шкар­ца. Му­жев­но Шо­ба­ји­ће­во Ја при­ста­је уз очин­ски За­кон и Ред, уз не­бе­ску ме­ха­ни­ку – на­су­прот ма­те­рин­ским/зе­маљ­ским вред­но­сти­ма. Ро­бу­сни мла­дац-сли­кар исту­па из ма­те­рин­ско-жен­ског по­рет­ка и – у ро­ли све­тог Ђор­ђа – ука­са­ва у за­бран су­пер­и­ор­не му­шко­сти.

Ду­хов­ни и те­ле­сни ег­зер­цир про­ћи­ма ета­пу ви­те­шког зре­ња. За­то пур­пур­ни је­зи­ци ли­жу Шо­ба­ји­ће­ве хри­сто­ли­ко-си­во­пла­ве пар­ти­је на сли­ка­ма (јер, бој про­тив пре­вла­сти те­ле­сног на­че­ла, као и те­го­ва не­све­сног, про­ла­ма се ње­го­вим сли­ка­ма). А као кри­те­ри­јум му­шко­сти, штр­чи у пр­вом пла­ну чвр­сти­на во­ље или прак­тич­на спо­соб­нос да се по­др­жи и одр­жи вла­сти­то Ја и свест, али и пре­вла­да не­све­сна (ин­фа­тил­на) при­ро­да стра­хо­ва и на­го­на. Корз ини­ци­јат­ско Чи­сти­ли­ште, да­кле, про­ла­зи Шо­ба­јић-сли­кар ка­ко би се по­све­тио тај­ном све­ту му­жев­ног ду­ха. Ро­ђе­ње све­сти, су­пер­и­ор­не му­шко­сти, ин­ди­ви­ду­ал­нсо­ти и ви­те­шког ду­ха: све је то са­бра­но на ње­го­вим скулп­ту­ра­ма и сли­ка­ма. Али, по­на­вља­мо, кроз ди­вљи плес бо­ја, ли­ни­ја, сти­ла. По­и­сто­ве­ће­ње с му­шким Не­бом пред­у­слов је за сту­па­ње ви­те­за у дво­бој с ажда­јом: јер, он зна да је син Не­ба и да оно про­го­ва­ра кроз ње­га. Уста­но­вље­њем ду­хов­ног/му­шког све­та ви­тез по­ста­је осло­бо­ди­лац и спа­си­лац, об­ја­вљи­вач но­вог, све­др­жи­тељ му­дро­сти и кул­ту­ре. И та­ко се чо­век ра­ђа по дру­ги пут: ње­го­во Ја, као уто­пље­ник у ба­се­ну не­све­сног, ме­ња се­бе и по­ста­је Дру­ги. Пре­о­бра­жа­јем ви­те­за-сли­ка­ра у бор­би са ажда­јом, он до­се­же про­све­тље­ње, гло­ри­фи­ка­ци­ју и обо­го­тво­ре­ње. До­њи отац је ство­рио (смрт­ног) Шо­ба­ји­ћа-чо­ве­ка, а гор­њи отац је ро­дио (ег­зо­тич­ног и бе­смрт­ног) Шо­ба­ји­ћа-умет­ни­ка.

Ажда­ја има обе­леж­ја уро­бо­ро­са: она је и му­шка­рац и же­на. Бој са ажда­јом је, у ства­ри, бој са оба пра­ро­ди­те­ља. Ово над­ме­та­ње је при­ка­за­но у це­лом ли­ков­ном опу­су Ми­ло­ша Шо­ба­ји­ћа: не­из­бе­жна со­ба-кан­це­ла­ри­ја-ку­па­ти­ло има ов­де уло­гу ини­ци­јат­ске пе­ћи­не, под­зем­ног/ду­шев­ног све­та, гу­та­ња... Јер, би­ти про­гу­тан зна­чи исто што и би­ти обе­сна­жен: за­зор од ажда­је је исто што и стреп­ња од жен­ског (про­жди­ру­ћег) на­че­ла. Дво­пол­на струк­ту­ра ажда­је, у ства­ри, ве­ли да Ве­ли­ка Мај­ка има му­шке (али, не и очин­ске) цр­те. Вољ­но-све­сно ула­же­ње ви­те­за-сли­ка­ра у клинч са жен­ским на­че­лом, под­ра­зу­ме­ва и са­вла­ђи­ва­ње му­шког стра­ха од же­не.

За Ја-му­шко, жен­ско је си­но­ним за не­све­сно (не-Ја): за оно там­но, по­нор­но, пе­ћин­ско, за ру­пу, Пра­зни­ну, Ни­шта­ви­ло. Али, Пра­зни­на (или ве­ли­ка Бе­ли­на) је и иза­зов­на (жен­ска/хри­сто­ли­ка) Тај­на за му­шкар­ца: она је ма­гич­ни јин. Ово жен­ско је из­вор, зна­чи, и опа­сно­сти и ма­гич­не при­влач­но­сти за мла­ди­ћа ко­ји зри. Ви­ши тип чо­ве­ка не за­зи­ре од су­ко­ба са ажда­јом: он по­твр­ђу­је се­бе по­бе­дом над ажда­јом Мај­ке. Ма­да, по­сто­ји и гор­ње обе­сна­же­ње чо­ве­ка, та­ко­ђе: гу­би­так гла­ве или осле­пље­ње зна­ци су па­да ви­шег би­ћа. (Зар нам, че­сто без­гла­ве и без­лич­не ли­ков­не спо­до­бе – на Шо­ба­ји­ће­вим плат­ни­ма и у скулп­ту­ра­ма – не при­ча­ју су­лу­ду при­чу о коб­ном обе­сна­же­њу?).

Све­ти Ђор­ђе му­шки кро­ти (ша­ма­ра их) не­све­сне на­го­не док ва­ја и сли­ка. Овај све­тац/ви­тез у на­шем сли­ка­ру – рас­па­љу­је, по­том, луч по­зна­ња, да­ри­ва об­лик (ли­ков­ни) сво­јим уну­тра­шњим са­др­жа­ји­ма..., на­су­прот ха­о­су пра­ма­те­рин­ског оби­ља и мон­стру­о­зне жен­ске при­ро­де. ТА­ко се ви­тез у Шо­ба­ји­ћу вен­ча­ва са Ве­ли­ком Мај­ком и спа­са­ва се­бе за са­мо­свој­ну ег­зи­стен­ци­ју. Он из­ра­ста у му­шкар­ца до­ра­слог мо­ћи жен­ског и не­све­сног: он усмр­ћу­је окрут­ну при­ро­ду жен­ског да би осло­бо­дио (кроз цен­тро­вер­зи­ју) ње­ну плод­ну и бла­го­твор­ну стра­ну: кре­а­тив­ност!

Струк­ту­ра оца је – као и струк­ту­ра мај­ке – дво­знач­на, у ту­ма­че­њу овог ми­та. Она је ди­на­мич­ка (ме­ња се са кул­ту­ром ко­ју он пре­зен­ту­је), за раз­ли­ку од ста­тич­ке стрк­ту­ре мај­ке (чи­ји је лик ма­ло усло­вљен вре­ме­ном и ни­је по­ве­зан с кул­ту­ром, већ с нај­ви­шим и нај­ду­бљим вред­но­сти­ма при­ро­де и жи­во­та)... Све­том Ђор­ђу/ви­те­зу/Шо­ба­ји­ћу се оно за­стра­шу­ју­ће му­шко (у ли­ку окрут­ног оца) су­прот­ста­вља и два тран­спер­со­нал­на об­ли­ка: као фа­лу­сна, зе­маљ­ска моћ хтон­ског оца (ко­ји је по­сил­ни Ве­ли­ке Мај­ке) и као ду­хов­на, не­бе­ска моћ со­лар­ног Оца. Па­три­јар­хал­но обе­сна­же­ње сиан има два ви­да: вид за­ро­бље­но­сти (кад Ја оста­је у за­ви­сно­сти од оца као за­ступ­ни­ка ко­лек­тив­не нор­ме: ње­му се, та­да, ки­да­ју спо­не са ства­ра­лач­ким, те ча­ми у спу­та­ма тра­ди­ци­је: реч­ју, жи­ви кон­вен­ци­о­нал­но и обе­сна­же­но, уз гу­би­так сво­је гор­ње при­ро­де); али, има и вид оп­сед­ну­то­сти (кад Ја, по­и­сто­ве­ће­њем с бо­жан­ским Оцем, би­ва уни­штен ду­хом: он, та­да, гу­би свест о сво­јој двој­ној при­ро­ди, јер гу­би кон­такт са сво­јом зе­мљи­ном стра­ном). Про­жди­ру­ћа ди­мен­зи­ја уро­бо­ро­са по­ма­ља се из па­три­јар­хал­не оп­сед­ну­то­сти (ту се му­шка и жен­ска ха­ла­пљи­вост по­ду­да­ра­ју). Очин­ска и мај­чин­ска стра­на уро­бо­ро­са ста­па­ју се у при­влач­но­сти бо­жан­ског/ду­хов­ног оби­ља. Уни­ште­ње ду­хом (не­бе­ским Оцем) и уни­ште­ње не­све­сним (Мај­ком Зе­мљом) ме­ђу­соб­но су исти: иза­зи­ва­ју пси­хо­зе!

Ду­бо­ка по­бо­жност, свест о оно­ме што чи­ни, као и свест о гра­ни­ца­ма вла­сти­тих мо­ћи – чу­ва­ју ви­те­за-сли­ка­ра од про­па­сти, смр­ти и кли­нич­ког (не­плод­ног) лу­ди­ла. Док су­је­та и охо­ло ни­по­да­шта­ва­ње тран­спер­со­нал­них мо­ћи: гор­њих и до­њих: во­ди­ли би ње­го­вом под­ле­га­њу. Зна­чи, тек кроз тран­спер­со­нал­не су­ко­бе и ис­ку­ство цен­тро­вер­зи­је – ви­тез-сли­кар (Ми­лош Шо­ба­јић) по­ста­је сло­бо­дан и ме­ња сво­ју при­ро­ду, до­се­жу­ћи Ор­кан­ске ви­со­ве кре­а­тив­но­сти!

На ли­ков­ним по­ља­на­ма Ми­ло­ша Шо­ба­ји­ћа бе­сни рат стар ко­ли­ко и сам свет. Ста­ри Гр­ци су га пред­ста­вља­ли кроз сим­бо­ли­ку су­ко­бље­но­сти Ти­та­на и Зев­са или Ди­о­ни­са и Апо­ло­на или Еро­са и Ан­те­ро­са... Овај древ­ни рат ва­зда се об­на­вља кроз над­ме­та­ње: по­рет­ка и анар­хи­је, ми­са­о­но­сти и ин­сти­ка­та, ја­ких и сла­бих при­ро­да... Али, са­мо ди­о­ни­сиј­ски за­нос -к оји ин­ди­ви­ду­ал­но раз­ре­шва у ко­лек­тив­ним на­го­ни­ма – чи­ни чо­ве­ка умет­нич­ким де­лом. Кре­а­тив­на (ди­о­ни­сиј­ска) ди­на­ми­ка – ли­би­до – објек­ти­ви­ра по­је­дин­ца, ко­ри­сте­ћи га као ору­ђе и из­раз сво­јих рас­по­ја­са­них ћу­ди. Кроз буј­не лок­не Ди­о­ни­са (или све­тог Ђор­ђа-па­га­ни­на) – на Шо­ба­ји­ће­вим плат­ни­ма – ку­ља Све­тлост спа­се­ња (све­че­вог ко­пља) ко­ја, у тра­гич­ном су­че­ља­ва­њу са хтон­ским си­ла­ма (ажда­јом), тво­ри ли­ков­ну вред­ност уме­ше­ну и од раз­о­бру­че­них и од апо­лон­ских мо­ћи.

ISBN: 86-7552-001-8

Карактеристике: Формат: 135 х210 mm | Обим: 130 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

 

Стара цена: 300.00RSD

Цена: 200.00RSD

Попуст: 100.00RSD! (33.33%)

Loading Ажурирање корпе ...