Житије Деспота Стефана

despot-stefan-lazarevicКонстантин Филозоф
Житије деспота Стефана Лазаревића

Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина деспота Стефана, написано по заповести и захтеву најсветијег патријарха српске зеље Кир Никона и дворских начелника, и виђењем трисветога јављања, док је сам Стефан (деспот) тражио да ово буде.
Благослови оче!

(О пореклу деспота Стефана Лазаревића)
Овај (деспот), дакле, засија од земље Далматије Дакије, (земље) сада названих Срба, где многи у последња времена процветаше, о којима ће родослов рећи. И ова (земља) не само да, слично оној обећаној, точи мед и млеко, него као да (је) у себе примила и везала четири времена и ваздух, и из себе (их) даје осталима…

(О улози кнеза Лазара у измирењу цркава)
На овом месту треба почети свима слатку и за слушање милу повест. Овде рађа та земља достојан плод себи, којим се много времена поносила не само као господином, него и као милим оцем и храбрим другом, мудрим и по свему најкроткијим. Пошто је та земља била као пуста и као исушена, чекаше да се напоји водом, и измењена многим гресима, удостојава се много најбољег наследства.
То је овај велики и славни Лазар, коме је име као и сину његову. Јер он не беше у једном за похвалу а у другом оскудан, нити се у овом истицао а у другом бивао побеђен, него у свему диван беше; а да све остало оставим, јер је већина од онога што ћу ја рећи свима позната.
Нека одсада не буде више разлике (међу) црквама, а тако је било пре; мислим од дана цара Стефана, званога Душан, српска црква отцепи се од саборне цркве и (стаде) тонути у зло, као што се много пута од мале искре разгори велики огањ. Друго, исмаилћански род, који се на нас изливаше као неки скакавци – једне су одводили, друге заробљавали, једне пленили, дуге клали, као огањ ломећи и све сатирући где год се налажаху и увек се наметаху – ишли су да оно што је остало поједу и немилостиво погубе. И безнадежан је био изглед да се ово измени за нас који грешимо и који се не обраћамо ка јединоме који мења све. Прва брига њему (Лазару) беше да је тачно оно што се тиче неба (брига) за црквени мир и устројство, јер виде њезино (тј. црквено) расцепљење и да је (то) незгодна ствар. Као велики мудрац, узима славу у самим стварима; и где је потребан несавладив подвиг, сам узима ствар у руке; и где је потребно домишљати се, није пренебрегао ни једну ствар; и одмах устроји да буду другарице једна другој обе сестре (цркве), које су већ много времена плакале раздвојена једна од друге. Има ли што веће код владара на земљи или шта је Богу угодније?
Када је ово добро утврдио, прелази на друге ствари: где год је видео ма које врсте градове и области и обитељи и цркве благочастивих, где су једне огњем попаљене, а друге порушене, и многа убиства и реке крви које су текле, и друго томе слично. Јер одавно је већ грчка моћ опадала, а Исмаилћани су се умножавали и разлили тако да су допрли чак и у западне крајеве, и имали су са собом и Персе…

(О Косовском боју)
А када је умро и Оркан, подиже се најмлађих син Орканов, звани Амурат, и покори многе крајеве на западу. Најпосле се подиже на благочастивога кнеза Лазара. Овај не отрпе да више чека и да пренебрегне своје удове, а уз то још Христове, да се секу и кидају, него (одлучи) или да уклони срамоту њихову од свију, или сам да умре и још да (то) посведочи мучењем. Обузет оваквим мислима, устане он и пође на Исмаиљћане, и сукоб је био на месту званом Косово. Међу војницима који су се борили пред (војском), беше један веома благородан (Милош), кога оцрнише завидљивци пред господином и осумњичише као неверна. А овај, да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику, као да је пребеглица, и пут му отворише. А када је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога самодршца. Ту и сам паде од њих. У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не беше време за избављење. Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици и победи, јер је Бог тако допустио да се и овај велики (Лазар) и они који су с њим свежу венцем мучеништва. Шта је било после тога? Постиже (Лазар) блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега, да не виде његову смрт.

(О приликама у Србији после Косовске битке)
Ова битка била је године 6897 (1389), месеца јуна, (у) 15 (дан). А он (Лазар) прими мученичку смрт и види се сада као жив у великој обитељи званој Раваница, коју сам сазда, јавно узет од њих (мученика) и с њима зборује на небесима. А тада, тада не беше места у читавој тој земљи где се није чуо тужни глас ридања и вапај, који се не може ни са чиме упоредити, тако да се ваздух испунио, тако да је у свима овим пределима Рахила плакала и не хтеде се утешити – не само због (побијене) деце своје, него због богоизбраног господина, јер га (Лазара) нема и јер их (деце) нема. /Књига пророка Јеремије, 31, 15; Јеванђеље по Матеју, 2, 18./
И он стиже у добростојећа и вечна (места), а да оставимо (његова) љубочасна здања цркава и манастира, пуштање заробљеника и милостињу, која као из извора излива облик сваке врлине и (његово) извршење заповести.
У своме животу сазда тврде градове, сазда и (град) звани Крушевац, у коме подиже најкраснију цркву великоме првомученику архиђакону Стефану, ради молитве за увек спомињанога сина свога (деспота Стефана). Толико о томе.
А лав онај, који је на свом језику назван и муњевити (Бајазит), брзо се враћа на исток да седне на престо очев и да утврди царство одасвуда. А ако ми ко приговори због овога, због чега ово уплићем, такви нека погледају у царствене летописне књиге и видеће да оне излажу врло много и опширно о владаоцима, било да говоре у Јерусалиму, било у Царствујућем граду, /Мисли се на Цариград (Константинопољ)./ а уједно и животе (владалаца) околних земаља, да би тиме боље познатим учинили живот благочастивих и светих господара наших. Доста је ако се то само спомене.
А они који остадоше (беху) сироти и ужаснути од њихове пљачке, јер није претила беда само од Исмаиљћана, него се и западни суседи (Угри) спремише на рат. Уз то дођоше и међусобне борбе оних који су им били подручни; други су, међутим, били као самостални, тако да се може са Мардохејем /Мардохеј је, заједно са персијском царицом Јестиром, у вавилонском ропству штитио јеврејски народ од прогона./ у загонеткама и пророчким сновима рећи: “И гле глас и вапај, немири, громови и земљотрес, и побуна на земљи, и гле сада не два змаја но многи са гмизавцима, који дођоше да се боре. И би глас и све се смути од гласа вике њихове, о свима људима (беше) дању тама и сумрак и буре и ратови, и спреми се сваки народ да се бори.” /Књига о Јестири, 1.1./ И заваписмо ка Господу због гласне вике њихове и би од малога извора многа вода; и велика река (потече), светлост и сунце засија и реке се узвисише и прогуташе славне. Пошто је ово овако било, дођоше им гласници од великога (турског цара) и он рече, као Навуходоносор у своме уму: “Обухватићу васељену као и јаје руком мојом.” Гласници су се сагласили са благочастивом госпођом (Милицом) о најмлађој кћери њезином Оливери и по савету патријарха и целога сабора свештених лица и целога синклита, даде је за жену Амиру великом (Бајазиту), да би било спасено христоименито стадо од вукова, који су га клали. А тада пође и увек спомињани брат њезин (Стефан) ка самодршцу са сестром. И од тада би поробљена српска земља (тако) да је сам Стефан са братом својим Вуканом и са благороднима својима и са осталима морао сваке године долазити му на поклоњење. А велики цар од тада се није као Максимијан варљиво красио љубочашћем према великом Константину како би га погубио него се према овоме односио искрено и са чистом љубављу као према љубљеном сину, што ћеш наћи у (одређеној) глави, и пред свима источнима овим се (Стефаном) дичио као неким другим сунцем или као звездом даницом.

(О кнегињи Милици)
Достојна славе и веома мудра мати (Милица), која је превазилазила многе изабране матере, оставши, као што каже Соломон, храбра жена, имала је све врлине, као што знају сви око ње који су поцрпли милост из њезине руке и који су се надали да је приме. Али будући у толикој власти, знала је и светске (ствари) у којима је тешко снађи се: и по лепоти беше не само жена, него и Дисејс многи у саветима. А ко ће побројати божанствене и свештене украсе и дарове црквама и манастирима? Ко се неће задивити гледајући такву (њезину) спрегу са онима који гледају ка једином Богу и како делима превазилази заповести; и ишла је напред на све већа (дела).

(О младости деспота Стефана Лазаревића)
А шта да кажем о ономе (Стефану) који је од (Лазара и Милице) засијао, показавши у себи премного од њихових особина, и превасходно и сам победивши све који су дошли? Требало је да буде свестран и изнад природе плод дрвећа засађених при извору вода.
Прелазећи (на то) да договорим о њему, мислим да себе бацим као у океанске струје које се не даду препловити и које су неиспитане; али, ипак, макар и шибан валима живота, пођох на пловидбу, држећи се краја; јер нисмо дошли у службу њему од детињства – а ово је било раније – и говорити о њему у то доба нисмо у стању.
Он беше изузетан још као млад; и био је васпитаван од благочастивих и из дана у дан показиваше се да ће у свему бити обдарен: уговору, и у делу, чиме се истицао. Као што кажу за Александра Филипова да када је отац негде ратовао, тужан говораше својим вршњацима: “Отац мој све врлине извршава, а ја нећу имати шта.” Тако и овај, као дете, гледајући на цркву (коју је отац подигао), говораше: “Већу и лепшу ја ћу подићи.” О ратовима слично; и друге речи сличне пророштву (говораше); просто у свакој вештини, било (она) божанске или човечанске премудрости – чега год се дотакао, убрзо се показивао бољи од својих учитеља.
Било (да је реч) о ратовањима, борби и уметности, која многима није лака, у свему овоме био је први и друге упућиваше. У свему беше савршен. И по лепоти тела и снаге био је међу вршњацима као сунце посред звезда, а (у) беседама изванредан, као нико дотле; и беше као Соломон када каже: “Изнад свију који су били пре мене у Јерусалиму,” /Књига проповедникова, 1, 16./ (такав беше у) свим обичајима и речима, којима се много пута добивају многе (ствари) и освајају се без крви.
Где више пута нису успеле војске, које су се потрудиле, и оружје многих лађа, ту је успевала једино просвећеност. Многе примере за ово имамо свуда: заузеће великих и предивних градова Вавилона и Троје; Кир када брзо нападе на Асирце и Јелине; када ради жене Менелајеве Јелене Троју разорише, и Темистокле победи Персијанце лађама и натера Ксеркса у бег, комарац жестокога онога лава, и много таквога може се наћи. Пошто чистота чисти душу а храброст (је) згодно спојена са добром ученошћу те стопивши се уједно (то) остаје недељиво, увек успева и тако рећи остаје урођено. Све ово се (у Стефану) састави као чистота и свеукупност врлина. Толико о раној младости.
Када је постао пунолетан, као покривачем заборава покрио је оно што је било, додајући великим стварима још веће, и ако би ко други постигао који део (од овога), мудровао би да је велик, будући подложан страсти људској. А овај не само да не (беше) подложан овоме, него и у толикој величини владарској не изостави ништа корисно, остајући непоколебљив, бежећи од онога чему се Бог противи, што је незгодно онима који владају, тако да су се и анђели дивили. Не одступи ни од једнога пута правога и царскога.

(О одласцима на Порту)
У почетку владавине одева се материнским молитвама и наслеђује очево достојанство, и јавља се као најсветлији владар света. Али не беше све савршено, јер ђаво који одувек сеје кукољ, подјари велику борбу неких великаша, које отац његов покори под своје ноге – они су гледали да се са њиме изједначе и измакну испод његове власти; и измислише многе тешке кривице против њега, износећи их пред Бајазита, једни говорећи како подиже Угре против њега, а други су говорили да су самостални и да хоће да служе његовој (Бајазитовој) држави. И послаше гласнике од којих један беше по имену Михаило, увек будући благородан и веран Стефану, и нашао се очи у очи са онима који су на њега клеветали и буну подизали.
А ови беху Никола Зоић и Новак Белоцрквић са другим неким. И Новак позван (од Стефана) дође, не знајући никако да се сазнало за дела његова. Њега смрти предадоше и (то) по правди. А Никола побеже у утврђење града званога Островица; видевши да му није могуће умаћи из руку господара својих, постриже власи и прими на се иночки образ, са својом женом и децом – са четири кћери. И тако, смиловавши се, овај благочастиви (деспот Стефан) са својом матером остави их у свакој сигурности.
А због овога пође цару Бајазиту сама та благоверна госпођа (Милица); имала је са собом рођаку своју, бившу жену деспота Угљеше, а кћер некога ћесара. /Деспотица Јелена (у монаштву Јефимија), кћи кесара Војихне, жена деспота Јована Угљеше./ Ова у многим речима и стварима будући најмудрија а коју је увек спомињана (Милица) сматрала као неки стуб и помоћ, нарочито у таквој ствари која се догодила. Када су биле призване к цару (Бајазиту) а (Милица) била у ужасу што ће видети цара. (Јефимија) јој рече: “Одбаци сваки страх, када нас (само) удостојише да га видимо.” Оне мудро тада свршише све своје потребе помоћу Богоматере, у коју и положише своју наду.
После отиде због овога и благочастиви и увек спомињани кнез Стефан и још у страху пошто по савету неких беше пристао да буде пријатељ са Угрима. И када виде да ће његова намера у будућности бити немогућа, он се посаветова са благочастивом матером; дошавши источном (цару Бајазиту), овде је по Соломону било “срце царево у руци Божјој”, /Приче Соломонове, 21, 1./ од доброте твоје, Владико, због ствари од које трепеташе и ужасаваше се; зато је све свршио повољно и неукротив гнев ка милости и љубави измени (тако) да га је као најслађег сина саветовао и учио најљубазнијим речима.
Када дође к Бајазиту (беше) обичај да сви сабрани после јела одлазе; овај не хтеде изићи, но ставши стојаше. И када је био запитан од цара за узрок, одговори: “Господару, уместо да ме ко оцрњује (пред) твојом моћи, сам ћу изнети сагрешење моје, које царству Твоме неки за мене беху саопштили како сам одступио од службе твојој држави и да сам друг Угрима. Расудивши опет да је ствар неумесна, сетих се васпитања, твоје моћи и заклетве и дођох. Ево, живот је мој пред Богом у твојој руци; шта хоћеш, учини.” А он мало поћутавши, дивећи се, одговорио је слатким речима: “О мили! Шта си хтео да успеш са Угрима? Јер ја сам хтео земљу узети као своју. А шта ћеш ти тамо учинити? Ко је од оних који владају а (који) приклонише главу (пред) Угрима постигао што у своме господству?” И поменуо је по имену бугарске цареве и остале. “А ти, рече, будући са мном и ако идеш тамо где ја не идем, заиста се смућујеш. А ако идеш са мном где сам ја, не треба да се смућујеш. Ми смо владари, и ако ми не пођемо на друге, други на нас неће. Јер војском се најјача царства одржавају и шире. Тебе сада сматрам као најстаријега и вазљубљенога сина и јављам пред свима – мојима и источнима. Јер ко је код мене у таквој части као ти? Ја сам већ у старости. Зато или ћу у боју или од болести умрети. А т овако са мном живећи (у) времену ћеш тада добити. Многи моји синови устаће брат на брата и сваки од њих слаће ка теби молиоце за помоћ, или само за љубав, а не непријатељство. Дочекавши ово време, одржаћеш не само своје крајеве, него (освојићеш) и друге пределе око целе своје земље, и назваћеш се велики и преславни владар. И сада ћеш држати своју земљу у својој граници. Послушај мене и ја ћу ти казати шта треба да чиниш. Док сам ја у животу, потруди се и сатри своје силне и доведи на своју вољу, јер тада (после смрти моје) ћеш хтети и нећеш ништа успети. Зато било благородне, било ниште од својих људи издигни, и учини славнима те да заједно с тобом владају. А клетвенике све ућуткај и њима сличне.” Оваквим и многим речима поучише (га) цар, отиде Стефан својој кући, и, о чуда! Ко је такво што где чуо или видео? Он, који је дошао као окривљен и готов на смрт, примио је као син од цара власт! И какве савете и то не од једноверних! Ко је такво пророштво када чуо од језичника?! Јер све се збило у наше дане тако да су сви по свима крајевима могли и видети, пошто није сакривено нити се потајно догодило, него се изврши пред лицем васељене. И да нико не мисли да је то необично што речи човека Исмаиљћанина упоређујемо са пророштвима; такав нека погледа на пророштво Кајафе, који рече: “Боље је да један умре за цео народ.” /Јеванђеље по Јовану, 18, 14./ А врховни (апостол Петар) каже: “Ни једно слово писма не бива по своме сказању, нити човек пророкова кадгод по својој вољи.” /Друга саборна посланица св. апостола Петра, 1, 20./

(О погибији краља Марка и Константина Драгаша)
После овога замисли овај горди и величави (цар Бајазит) рат против Угровлаха; и подигавши се са свима силама својим дође и прешавши Дунав 6903 (1394) сукобише се у биткама са великим и самодржавним војводом Јованом Мирчом, у којима је била неисказана множина крви проливена. Тада погибоше краљ Марко и Константин. А ту се, у овој бици, нађе са овим господарима и кнез Стефан о коме ми говоримо. Јер сви ови беху са Исмаиљћанима, ако и не по (својој) вољи, а оно по нужди, тако да кажу за блаженог Марка да је рекао Константину: “Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату.” /Много управо у овом сведочењу Константина Филозофа траже корене велике популарности Марка Краљевића у јужнословенској усменој традицији./ Вративши се својој кући, цар (Бајазит) измири се са њима.

(О Стефановом јунаштву у бици код Ангоре)
А да наставимо причу о великој бици. /Битка код Ангоре вођена је 28. јула 1402. године између монголске војске коју је предводио Тимур (Тамерлан), и турске војске, на челу са султаном Бајазитом. Турци су у овом боју поражени, а Бајазит заробљен и одведен у ропство, где је умро 8. марта 1403. године./ Има, дакле, нека земља, на међи Индије, која лежи на северној и источној страни ове, звана Орар. И тај крај је међуречје који окружују две реке. У тој земљи пребиваше неки човек, син старешине некога места. И тај муж, именом Демир, беше свиреп и велики насилник. Овај, идући разбојнички, нађе неке пастире, победи их и узе њихове овце, где је био и устрељен у ногу, од чега је и хром био. И овако устремивши се стече имања. Сакупи и тисућу људи под собом и са овима преваром нападе на некога поглавара земље коме је име Камарадин, који је имао под собом десет тисућа војника. И победивши га заузе ту земљу и наједанпут са тих десет тисућа нападе на самога вођу Персијанаца, такође на превару уђе у саму Персију, где вођа персијски попе се на кулу, ухвати овога и наједанпут владаше свим Персијанцима, и имао је свега војске сто и педесет тисућа. После овога и све околне земље покори и отуда, пленом осиливши се, превазиђе и Дарија, а около држећи, разли се као многоточни извори, убијајући све што се нашло…
…Овако се укрепивши и ојачавши, посла посланике ка муњевитом цару (тј. Бајазиту), који се хвалио да ће ускоро освојити и Царствујући град (Цариград), тражећи од њега данак и послушност, који је исток и запад изједао и измождавао. А овај, чувши овакве (речи) и разљутивши се, објављиваше рат и спремаше се за борбу, зло говораше и шиљаше жестоке речи, “ако, рече, не дођеш у бој”…
…Али персијски (цар Тамерлан) /Тимур (Тамерлан) – монголски владар (1336-1405)./ разљутивши се од злих речи, жестоко се разјариваше, покривајући горе и поља војском. А Бајазит сабра сву своју војску и (од) источних и (од) западних (владара) и посла ка увек спомињаном кнезу Стефану да колико је могуће дође са својом изабраном војском. И Тамерлан, дакле, ушавши у крајеве плењаше. А овај (Бајазит) гонећи, не знајући прође (Тамерлана), и нашавши га у Анкари, удари на њега. При судару газили су један другога. А изабрана персијска војска оделила се и удари на увек спомињанога (деспота Стефана); јер, како је још пре било одређено, удари на њега; и оним, ускликнувши гласовима, ударише и одмах побеђени бише и погинуше од оштрица мача и копаља српске војске. А видећи где су многе десетине хиљада опколиле цара (Бајазита), неисказана множина, и (Стефан) хотећи га као ослободити, три пута улажаше у борбу, сасецајући и побеђујући. А када виде да се смањује број његове војске, врати се. Јер шта је могао и учинити у толиким тисућама и десетинама тисућа без Божје воље! А (о) величини његове тадање победе сви су причали и доста је чувена. И врати се пошто су се варвари раширили и пошто су се напред свуда разлили; побеђиваше поједине гониоце и имађаше окрвављену десницу…

(О добијању деспотског достојанства и женидби)
Али ми ћемо се вратити на претходно. Благочастиви кнез Стефан стигавши, дакле, у Царствујући град заједно са братом својим Вуком, од свију слушаше љубазне речи и (сви) мишљаху као да гледају у неко сунце. Тада доби и деспотско достојанство од благочастивога цара Јована. /У Цариграду, августа 1402. године, византијски регент Јован VII Палеолог додељује Стефану Лазаревићу високу титулу деспота. Цар Манојло II Палеолог потврђује ову титулу 1410. године./ Јер овога свога нећака беше оставио цар кир Манојло место себе, притешњен напред поменутим Бајазитом; беше отишао ка Римљанима старога (Рима) ради сједињења цркве (као) и да диже војску на одмазду и избављење. Јер већ много година држаше Царствујући град затворен јер пропада од глади. неки ноћу избегаваху, а осталим сиромашним заповедаху да изиђу.
Овај, дакле, благочастиви Јован имао је не мало сукоба са становницима Галате (Ђеновљани); када виде (Стефана) у Царствујућем граду, веселећи се са њим у царским (дворима) даде (му) венац деспотског достојанства који беше сам себи исплео својим храбрим делима и добрострадалним подвизима. Цар Јован га посла да оде с лађама његовом тасту на Митиленско острво да га са лађама спроведе у Арбанасе. Јер овај намераваше да тамо иде. А овај (таст) предузе (све) јер му се указа прилика да види светлу даницу у своме граду; и у овом најизабранијем и красном граду Митилени не беше места где га овај Катеолуз није гостио, спремајући проводе и гозбе у својим баштама и вртовима уз клицање: “Многаја лета, Владико”, као што је обичај владалачком чину.
Тада је овај превисоки (Стефан) о коме је реч, угледао и кћер овога владара, коју после узе за жену. /Стефан се 1405. године оженио Јеленом, кћери Франческа II Гатилузија, господара Лезбоса, блиском сродницом династије Палеолога./ Јер по матери је и ова нећака цару Мануилу, од кога се и господа и тај род називају Палеолози. Тада му рече овај Катеолуз: “Коју хоћеш од мојих кћери, узми себи за жену.” А ово се догоди уз савет и суделовање царице Јованове, њезине сестре.
И док је истоимени деспот (Стефан) чекао на острву да се спреме лађе, и док је са братом својим Вуком био у њима (тј. лађама), дође до западних страна цар грчки Манојло ка Калипољу; ту дође са истока после Ангорске битке и најстарији син овога муњевитога, тј. Бајазита. Ту, дакле, овај (Манојло) на мору (тј. на лађи), и овај (Сулејман) на суху, учинише крепко пријатељство, као отац са сином.
Тада се и Солун врати у руке Грцима. А овога Сулејмана цара сва дела беху добра и доброразумна, само ином побеђен биваше више од свију других владалаца и никада га не остављаше, тако да се после због вина и царства лишио.
Радосно, дакле, бише се царем грчким, достојни један другога.
Дође, дакле, грчки цар у Царствујући град, а (цар) Јован, покоравајући му се као оцу, склони се у Солун; јер овај (Солун) му тада даде на управу. А тада се Царствујући град простирао до Визе и даље по Црном мору до силивријске стране, и остало, а још и по ахајитским странама са солунским странама и по Светој гори Атонској. А кажу и то да многи говораху о Кантакузину: “Устани и узми државу своју, као потомак благороднијих и светлијих старијих грчких царева.” Јер њега тада, уместо вазљубљенога брата, беше оставио цар са Јованом; али он не хтеде руке подићи на блаженога Манојла. И цар, дакле, изабрани овај седе на свој престо, благодарећи Бога за све што се догодило, који га је провео кроз огањ и воду у мир. И би, дакле, велика битка код Ангоре, године 6911 (1403). /Треба 1402./ А деца Бајазитова одржаше се у источним (пределима): Мехмет султан у горњој земљи, који најпосле царствова боље и светлије од своје браће; и Муса (прибеже) Татарима, Асебег у Анатолију, док га не уби Сулејман. А Мустафа умре.

(О владавини деспота Стефана Лазаревића)
Ко ће исказати тада неисказану радост када је земља, ваистину запустела, опет примила таква пастира! Дошавши у своје отачаство као Коил, (који), изишавши из дубоких шума, страшан долази, огањ избацујући и ужасавајући ближње и даљње; овако изишавши и обишавши, као муња сијаше грмећи, збуњујући непокорне (који то беху) због многих метежа. И свако бешчашће би згажено и устраши се: одсекоше се руке оних који су чинили неправду и који стреме ка злу, а правда је процветала и плод доносила. Не изгоњаше брзи спорога нити богати убогога, нити је моћни узимао пределе ближњих, нити је вађен мач силних, нити се крв праведника проливала, нити је постојао зли и глупи говор, нити лагања против начелника, нити презирање преславних по чину, нити слично томе. И шта је све тада по свету ара (Бајазита) учинио. Ако је ко због невере своје (што) изгубио или (због) лошег служења или којим другим начином постаде сиромах, њих (деспот) постављаше на прво достојанство и поштовање па макар да су били у бедним приликама – да се ништи не лиши места отачаскога или дедовскога или прадедовскога. Јер према судбинама божанственим говораше о онима који су сагрешили – да не треба да буду двапут кажњени. А онога који није сагрешио, као сиромаха, соломонски волећи поштоваше. Беше подигао, од почетка тако рећи, свој велики врт крсни: једне као начелнике над пословима (постави), друге као телохранитеље своје што беше и најповерљивији ј(унутрашњи) чин. А онда (постојао је и) други чин. Затим трећи, спољашњи, да су трећи у заједници са другима и други са првима, тако рећи по анђелском чину, и могла се видети Аеропагитова слика. /Константин Филозоф упоређује владавину деспота Стефана Лазаревића са делом О црквеној јерархији Дионисија Аеропагита, односно непознатог аутора с краја IV и почетка V века./ Јер и Бог по својој слици уручи људима државну власт. А о стварима дома царскога, множина ових беше у сваком чину, тако да их буде довољно у свако време, да их има доста (па) и сувише. И сви са страхом беху као анђели гледани очима оних који долазе у удивљени побожношћу, а сви су се један према другом (понашали) како доликује и са лепом уздржаношћу; још више они, унутрашњи, које је ова зрака (Стефан) надгледао, одређивао и осијавао. Вика, лупање ногама, смех или неспретна одећа није се смела ни поменути, а сви беху обучени у светле одеће, коју је раздавао лично деспот. И у свакој царској наредби сијаху царске (речи). Са страхом су сви гледали на њега. А треба да се и ово зна да нико није могао сагледати очију његових, чак ни они највиши. Ово не говоримо само ми, него сведоче и сви који су то искусили. А онај који се зарицао да ће их угледати, није се могао овога удостојити. А ово је још чудније од првога: у таквој владавини понеко избеже понекад од женске љубави и свирке. А овај је мрзио обоје, па шта више и одбацио. Само колико треба музике за рат, рече, да се нађе.

(О четовођи Караљуку – Новаку)
Беше неки муж по природи сличан лаву (неки Новак); /Караљук (Новак) – четовођа у областима под Деспотовом влашћу који је својим упадима наносио велике штете турским поседима./ и тај (је био) од пресветлих из давнине, (као и) под руком истоименога (Стефана) и пре овога; и он на хајдучки начин узнемири срца исмаиљћанских земаља. И зато га је тражио цар (Сулејман) да га погуби. Одговор (Стефанов) беше да он као разбојник у горама обитава. А и градови бугарски беху се побунили (под вођством) синова царева бугарских. Зато пре овога подиже се цар Мусулман и дошавши на Темско, заузе га у боју. И посла посланике ка благочастивом овом деспоту рекавши: “Само хоћу да прођем кроз пределе твоје без икакве штете.” Јер још не беше земља раздељена. Њу, полазећи ка Овчем пољу Топлицом, напред речени муж, Караљук му је име (одн. Новак), узевши неке ствари од царских станова донесе, а деспот опет ове врати.

(О опоруци деспота Стефана)
Благочастивога деспота Стефана хваташе св више ножна болест од које одавно страдаше. Зато, веома се побојавши смрти, посла по свога сестрића, господина Ђурђа, и овај дође у место звано Сребрница; и ту (деспот) сазва са патријархом сабор од часних архијереја и благородних свију власти и свију изабраних и на сабору благослови њега (Ђурђа) на господство, говорећи: “Од сада овога сматрајте господином место мене.” Учинише и молитву над њиме са полагањем руку; и све закле да му буду верни. А прокле оне који би подигли какво неверство. Затим закле и њега самога да неће презрети његово васпитање, “него како сам ја само о свему мислио, тако чини и ти. Јер многи су ми послужили којима не успех дати награде.” И много (га) поучи о побожности и заповестима. Зато од тада много верније се приклањаху младом своме господину него раније. А благочастиви, оздравивши од оне болести, ходаше добро чинећи.

(О смрти Деспотовој)
Али блажени (Стефан), с једне стране обиље и дарове цару шиљаше, а с друге стране обилазио је земљу како би још подигао божанствени храм. И одатле чу да је то острво (угарско) заузето. Подигавши се иђаше ка Београду. Када је био на месту званом Главица, обедовавши, изиђе да лови; и док је још ловио, узео је крагујца на руку своју. Узевши га није (га) носио како треба, он, који је досада све како треба и на удивљење изводио и чинио; и нагибао се на једну и другу страну као да ће са коња пасти. Обухвативши га са обе стране, вођаху га до стана. И кад је био у шатору, он лежаше – а то беше свима дирљив призор – испустивши само један глас: “По Ђурђа, по Ђурђа” – говораше. И тако ништа није говорио до ујутро, када и дух свој предаде Господу.
Престави се године 6935 (1477) у 19. дан, месеца јула, у суботу, у 5. час дана.

(О чудима у часу смрти Деспотове)
Када је са коња био скинут, био је у граду наједанпут такав страшан гром изненада, какав никада нисмо чули; од тога часа и тама би у целом том крају тако да се мислило да је ноћ која се у залазак сунца мало просветлила. А ово беше у подне…
…И у осталом, дакле, могло се са Јеремијом пророком оплакивати опустење Новога Сиона, као он тада (што оплакиваше). Јер, ваистину, где се наједанпут деде све светло и красно што је унутра и напољу? Где су кола оних који играју, где црквена сабрања? Где су саборне свечаности и молитвене литије у околна (места)? Наједанпут све постаде гадост пустоши, све се преобрази, све постаде као да ничега и нема, све се испуни горчином; хумке се распадаху и сагореваху, а народ је једанпут био изгоњен, а други пут се усељаваше; често се догађаху неке нове и неугодне (ствари) онима које владају и видело се оно што се заиста пре овога у сновиђењу предсказиваше: од запада као да стари орао, покислог перја, овде од куле на кулу прелеташе и обладаше.
А догоди се и друго знамење. Када је пала дубока ноћ, а ми нисмо спавали, ваистину Христову долажаше са запада, с оне стране реке (Саве), као јечање трубе и по мало се повисиваше док није изгледало да је на Сави (на половини Саве), затим пред кулом, а онда по целом граду, од врата до врата. А ово није брзо пролазило, него (је трајало) два или три часа тако да је изгледало као да долази истоимени (Стефан) када (глас) не би долазио од Запада, или (као) да је нека војска, тако да смо изишли да видимо шта се догађа и упалили смо огањ.
Догоди се и овај призор: из градске велике цркве у ваздух подигле су се часне иконе, и, гле, као по чину који ће бити приликом другога доласка (страшнога суда): Царица, дакле, и Владичица и Јован Претеча са обе стране лика Спаситеља; и иконе дванаест апостола – по шест како треба са сваке стране – што смо мислили да је у славу и заштите града. А оно беше у часу смрти, јаој!
Догоди се пре престављења истоименога (Стефана) 17. дан тога месеца; пустио је ваздух с неба као искре на град које и паљаху, а онда се угасише. А пре овога – узвитлани вихор скину кровове црквене у граду и сврже (их) на земљу и поруши многе куће и кућу сестре деспотове.

(О постанку овог дела)
А ми, иако примисмо заповест која превазилази наше снаге од свеосвећенога кир Никона патријарха, српских и поморских земаља, (да напишемо ово житије), (а) он је тада тамо дошао; па још и од војсковође и осталих изабраних (ово примисмо), али пошто је тада такво време било, остависмо да се (око овога) потрудимо. Четврте године од његова (тј. Стефанова) одласка Господу, он се сам јавио и као казном је претио да ће бити кажњен (ко (ово) не изврши). После овога, опет, када сам са свима својима био у странствовању, дошао је у моју кућу, где сам био недостојан да га примим, и заповеди ми да извршим обећање. Зато ако и нисмо били у могућности, потрудисмо се изложити (његов) живот.
Ако постоје неки који више знају (Стефанова дела) и који су тамо били сажитељи његови, или су веома писмени и оштроумни, добро је заиста. А ако се до данас нико не потруди и овде (нађе) које недостатке или (што) излишно, што није потребно или је грубо, пошто је дошла заповест и одређен начин (рада), нека се (касније) све доведе на своје место.

Преузето из: Константин Филозоф, Повест о словима (Сказаније о писменех) – Житије деспота Стефана Лазаревића, Стара српска књижевност у 24 књиге, књига 11.
прилагођавање на савремени српски језик Лазар Мирковић;
редакција превода Гордана Јовановић; прир. Гордана Јовановић,
Просвета – Српска књижевна задруга, Београд, 1989.